Manje smeran od Ptolomeja, Alfonso je jednom primetio: Da sam ja bio prisutan tokom stvaranja, imao bih par zgodnih saveta za bolje uređenje svemira.
Na skoro svakom javnom predavanju koje održim na univerzitetu, pokušavam da na kraju odvojim odgovarajuće vreme za pitanja. Niz tema je predvidljiv. Prvo idu pitanja direktno vezana za predavanje. Zatim se pomeraju ka astronomskim seksi temama, kakve su crne rupe, kvazari i veliki prasak. Ako imam dovoljno vremena da odgovorima na sva pitanja, i ako se razgovor vodi u Americi, tema konačno dotiče boga. Tipična pitanja uključuju: Da li naučnici veruju u boga? Da li vi verujete u boga? Da li su vas astrofizička istraživanja učinila više ili manje religioznim?
Izdavači su naučili da u bogu kao temi ima puno novca, posebno kada je autor naučnik i kada naziv knjige sadrži direktno spominjanje i naučnih i religijskih tema. Uspešne su, recimo, knjige Roberta Džestova (Robert Jastrow) Bog i astronomi (God and the Astronomers), Liona M. Ledermana (Leon M. Lederman) Božja čestica (The God Particle), Franka Dž. Tiplera (Frank J. Tipler) Fizika besmrtnosti: Moderna kosmologija, bog i vaskrsnuće mrtvih (The Physics of Immortality: Modern Cosmology, God, and the Resurrection of the Dead) i dva rada Pola Dejvisa (Paul Davies) Bog i nova fizika (God and the New Physics) i Božji um (The Mind of God). Svaki je autor ili uspešni fizičar ili astronom i, mada knjige nisu strogo religijske, one ohrabruju čitaoca da boga uvede u razgovore o astrofizici. Čak se i Stiven Džej Guld (Stephen Jay Gould), pitbul darvinizma i strastveni agnostik, pridružio paradi naslova svojom skorašnjom knjigom Trajna utočišta: Nauka i religija u punoći života (Rocks of Ages: Science and Religion in the Fullness of Life). Finansijski uspeh ovih naslova sugeriše da od američke publike dobijate dodatne novce ako ste naučnik koji otvoreno govori o bogu. Nakon objavljivanja Fizike besmrtnosti (The Physics of Immortality) koja sugeriše da bi zakoni fizike mogli da omoguće vama i vašoj duši postojanje dugo nakon 
napuštanja ovog sveta, Tiplerova turneja je uključila mnoga i dobro plaćena predavanja protestantskim religijskim grupama. Ova unosna podindustrija je dalje procvetala poslednjih godina naporima bogatog osnivača investicionog fonda Templeton, sira Džona Templetona (Sir John Templeton), usmerenim ka dosezanju harmonije i pomirenja nauke i religije. Pored sponzorisanja radionica i konferencija na ovu temu, Templeton nastoji da široko objavljivanim religijski-prijateljskim naučnicima uruči godišnje nagrade čija novčana vrednost prevazilazi Nobelovu nagradu.
Neka ne bude sumnje da, u načinu na koji se trenutno upražnjavaju, nema ničega zajedničkog između nauke i religije. Kao što je temeljno dokumentovano u enciklopediji istoričara i predsednika univerziteta Kornel u jednom mandatu Endrua D. Vajta (Andrew D. White) iz devetnaestog veka Istorija ratovanja nauke i hrišćanske teologije (A History of the Warfare of Science with Theology in Christendom), istorija razotkriva dugi i borbeni odnos religije i nauke, u zavisnosti od toga ko je u kom vremenu kontrolisao društvo. Naučne tvrdnje se oslanjaju na eksperimentalne potvrde, dok se religijske tvrdnje zasnivaju na veri. Ovo su nepomirljivi pristupi znanju, koji obezbeđuju večitu raspravu kada i gde god da se dva tabora sretnu. Baš kao u situacijama sa taocima, verovatno je najbolje održati međusobni razgovor dveju strana. Raskol se nije dogodio zbog izostanka prethodnih pokušaja ujedinjenja dve strane. Veliki naučni umovi, od Klaudija Ptolomeja iz drugog veka do Isaka Njutna iz sedamnaestog veka, ulagali su svoje zastrašujuće umove u pokušaje da izvedu zaključke o kosmosu iz stavova i filozofija sadržanih u religijskim tekstovima. I zaista, u vreme svoje smrti Njutn je napisao više reči o bogu i religiji nego o zakonima fizike, sve u uzaludnom pokušaju da iskoristi biblijsku hronologiju za razumevanje i predviđanje događaja u svetu prirode. Da je bilo koji od ovih pokušaja bio uspešan, današnja nauka i religija se verovatno ne bi mogle razlikovati.
Dokaz je jednostavan. Do sada nisam video nijedno uspešno predviđanje o fizičkom svetu koje je sledilo ili je izvedeno iz sadržaja bilo kojeg religijskog dokumenta. Zapravo mogu da ponudim i još jače tvrđenje. Kada god su ljudi koristili religijske dokumente da pripreme precizna predviđanja o fizičkom svetu, pogrešili su u velikom stilu. Kada kažem predviđanje, mislim na precizno tvrđenje o neproverenom ponašanju objekata ili pojava u prirodnom svetu zabeleženo pre nego što se događaj desio. Kada model predviđa (prediction, prim. prev.) nešto tek pošto se desilo, onda je u pitanju naviđanje (postdiction, prim. prev.). Naviđanja su kičma većine mitova kreacije, baš kao i priča Radjarda Kiplinga (Rudyard Kipling) Baš tako (Just so), u kojima objašnjenja svakodnevnih pojava objašnjavaju ono što već znamo. U naučnom poslu, pak, stotine naviđanja su jedva vredna jednog uspešnog predviđanja.
Na vrhu liste predviđanja su mnogogodišnje tvrdnje o tome kada će se desiti kraj sveta, od kojih se nijedna nije pokazala kao tačna. Ali druge tvrdnje su zapravo ukočile ili obrnule pravac napretka nauke. Glavni primer nalazimo u suđenju Galileju (koje dobija moj glas kao suđenje milenijuma) na kome je on ukazao na svemir suštinski različit u odnosu na vladajuća mišljenja u Katoličkoj crkvi. No, da budemo pošteni prema inkviziciji, geocentrični model je posmatrački imao puno smisla. Uz puno pohvala epiciklima kao objašnjenju naročitih kretanja planeta u odnosu na pozadinske zvezde, geocentrični sistem se nije sukobljavao sa niti jednim poznatim osmatranjem. Ovo je ostalo tačno i dugo nakon što je, stoleće ranije, Kopernik uveo svoj heliocentrični model svemira. Geocentrični sistem je takođe bio na liniji učenja Katoličke crkve i preovlađujućih objašnjenja Biblije, po kojima je Zemlja nedvosmisleno stvorena pre Sunca, a Mesec je opisan u nekoliko prvih stihova Postanja. Ako ste stvoreni prvi, onda morate biti u centru svih kretanja. Gde biste drugo mogli biti? Dalje, pretpostavljeno je da su Sunce i Mesec takođe bili i glatke kugle. Zašto bi savršeno, sveznajuće biće stvorilo bilo šta drugo?
Sve se ovo, naravno, promenilo sa pronalaskom teleskopa i Galilejevim osmatranjima nebesa. Novi optički instrument je razotkrio osobine kosmosa koje su se snažno sukobljavaje sa ljudskim idejama o geocentričnom, bez mana, božanskom kosmosu: Mesečeva površina je bila džombasta i kamenita; Sunčeva površina je imala mrlje koje su se pomerale po njegovoj površini; Jupiter je imao svoje mesece koji su se okretali oko Jupitera a ne oko Zemlje; Venera je imala mene, baš kao i Mesec. Zbog ovih drastičnih otkrića, koja su zabezeknula hrišćanstvo, Galilej je odveden na suđenje, proglašen krivim za jeres i osuđen na kućni pritvor. Par decenija ranije Bruno je proglašen krivim za jeres i potom spaljen na lomači zbog sugerisanja da Zemlja možda nije jedino mesto u svemiru koje gaji život.
Ne želim da nagovestim kako sposobni naučnici, čvrsto prateći naučni metod, nikada nisu žestoko grešili. Jesu. Većina naučnih tvrnji stvorenih na granici će na kraju krajeva biti odbačene, pre svega zbog loših ili nepotpunih podataka. Ali naučni metod, koji otvara put u intelektualne ćorsokake, takođe proizvodi ideje, modele i predviđajuće teorije koje mogu biti spektakularno tačne. Ni jedan drugi poduhvat u istoriji ljudske misli nije bio toliko uspešan u razotkrivanju puteva i sredstava svemira.
Nauku povremeno optužuju da je zatvoreni ili tvrdoglavi poduhvat. Ljudi se često odlučuju na takve optužbe kada vide da naučnici hitro odbacuju astrologiju, paranormalno, viđenja Bigfuta i ostale oblasti ljudskog interesovanja koje standardno padaju na dvostruko-slepim testovima ili oskudevaju u pouzdanim dokazima. Ali takođe se isti nivo skepse primenjuje i na obične naučne tvrnje u profesionalnim istaživačkim časopisima. Standardi su isti. Setite se šta se dogodilo kada su hemičari B. Stenli Pons (B. Stanley Pons) i Martin Flajšman (Martin Fleischmann) iz Jute na konferenciji za novinare tvrdili da su stvorili hladnu nuklearnu fuziju na svom laboratorijskom stolu. Naučnici su reagovali hitro i skeptično. U roku od nekoliko dana od objave bilo je jasno da niko nije mogao da ponovi rezultate hladne fuzije koje su Pons i Flajšman dobili u svom eksperimentu. Njihov je rad po kratkom postupku odbačen. Slične priče se odvijaju svakog dana (bez konferencija za novinare) za praktično svaku naučnu tvrdnju. Obično čujete samo o onima koje bi mogle da utiču na ekonomiju.
Pošto naučnici pokazuju tako snažan nivo skepticizma, možda će neki ljudi biti iznenađeni kada saznaju da naučnici gomilaju svoje najveće nagrade i pohvale onima koji otkriju nedostatke u utvrđenim mišljenjima. Iste te nagrade odlaze onima koji stvore nove načine razumevanja svemira. Skoro svi poznati naučnici, odaberite sebi omiljenog, bili su na taj način hvaljeni za života. Put uspeha u profesionalnoj karijeri nekog naučnika je suprotan skoro svakoj drugoj ljudskoj ustanovi – a posebno religiji.
Ništa od ovoga ne znači da na svetu ne postoje religiozni naučnici. U skorašnjoj studiji o religijskim ubeđenjima matematičara i naučnih profesionalaca, 65 procenata matematičara (najviši procenat) se deklarisalo kao verujući, baš kao i 22 procenta fizičara i astronoma (najniži procenat). Nacionalni prosek među svim naučnicima je bio oko 40 procenata i ostao je uglavnom neizmenjen u poslednjem stoleću. Poređenja radi, 90 procenata američke javnosti smatra sebe religioznim (među najvišim stopama u zapadnoj civilizaciji), tako da su ili nereligiozne osobe privučene ka nauci ili vas bavljenje naukom čini manje religioznim.
Ali šta ćemo sa naučnicima koji su religiozni? Uspešni naučnici ne dolaze do svojih otkrića iz svojih religioznih uverenja. Sa druge strane, naučni metodi mogu malo ili nimalo da doprinesu etici, inspiraciji, moralu, lepoti, ljubavi, mržnji ili estetici. Ovo su vitalni elementi civilizovanog života i u centru su pažnje skoro svake religije. Ovo znači da za mnoge naučnike nema sukoba interesa.
Kada naučnici pričaju o bogu, oni ga obično pozivaju na granicama znanja, kada treba da smo najsmerniji i kada je naš osećaj čuđenja najveći. Primera ima u izobilju. Tokom vremena kada su kretanja planeta bila na granici prirode filozofije, Ptolomej nije mogao da se otrgne osećaju božanskog kada je pisao: Kada, zarad svog užitka, crtam pomeranja nebeskih tela, nogama više ne dodirujem Zemlju: stojim u prisustvu Zevsa lično i uzimam svoju meru ambrozije. Primetite da Prolomej nije bio rasplakan nad činjenicom da je živa tečna na sobnoj temperaturi, ili da bačeni kamen pada pravo na zemlju. Premda ni tada te pojave nismo mogli da u punoj meri razumemo, one nisu u to vreme izgledale kao naučno granične.
U trinaestom stoleću je Alfonso Mudri (Alfonso X), kralj Španije a takođe u isto vreme i priznati učenjak, bio frustriran složenošću Prolomejevih epicikala. Manje smeran od Ptolomeja, Alfonso je jednom primetio: Da sam ja bio prisutan tokom stvaranja, imao bih par zgodnih saveta za bolje uređenje svemira.
U svom remek-delu iz 1686. godine, Matematički principi prirodne filozofije (The Mathematical Principles of Natural Philosophy), Isak Njutn je jadikovao da njegove nove jednačine gravitacije, kojima se opisuju sile privlačenja parova objekata, možda ne mogu da ostvare stabilan sistem orbita većeg broja planeta. Tako nestabilne, planete bi trebalo ili da se sudare sa Suncem ili da sasvim napuste Sunčev sistem. Zabrinut nad dugoročnom sudbinom Zemlje i ostalih planeta, Njutn je uveo boga kao moguću održivu silu, kako bi očuvao dugoživeći Sunčev sistem. Stoleće kasnije, francuski matematičar Pjer Simon de Laplas (Pierre Simon de Laplace) je stvorio matematički pristup gravitaciji, objavljen u četvorotomnom delu Nebeska mehanika (Célestial Méchanics), koji je raširio primenljivost Njutnovih jednačina na složene sisteme planeta kakav je naš. Laplas je pokazao da je naš Sunčev sistem stabilan i da mu božja ruka nije potrebna. Kada ga je Napoleon Bonaparta upitao o odsustvu bilo kakvog autora svemira u svojoj knjizi, Laplas je odgovorio: Takva mi pretpostavka nije bila potrebna.
Potpuno saglasno sa nezadovoljstvom kralja Alfonsa svemirom, Albert Ajnštajn je u pismu saradniku primetio: Ako je bog stvorio svet, njegova osnovna briga nesumnjivo nije bila da ga nama učini jednostavnim za razumevanje. Kada Ajnštajn nije uspevao da razume zašto bi deterministički (u potpunosti fizički odredljiv, prim. prev.) svemir mogao da zahteva statističko oblikovanje kvantne mehanike, primetio je: Teško je baciti pogled u karte u božjim rukama. Ali ja ni u jednom trenutku ne mogu da poverujem da bi on mogao da odluči da baca kockice po svemiru. Kada su Ajnštajnu pokazani eksperimentalni rezultati koji bi, da su se pokazali kao tačni, opovrgli njegovu novu teoriju gravitacije, on je kometarisao: Bog je suptilan, ali nikako zlonameran. Danski fizičar Nils Bor, Ajnštajnov savremenik, čuo je i previše Ajnštajnovih bogoradanja, pa je zaključio da je krajnje vreme da Ajnštajn prestane da govori bogu šta da radi!
Danas čujete tek ponekog astrofizičara (možda jednog od stotine) kako priziva boga kada je upitan odakle dolaze svi zakoni fizike ili šta se događalo pre velikog praska. Kao što se da naslutiti, takva pitanja obuhvataju savremenu granicu kosmičkih otkrića i, upravo trenutno, ona prevazilaze odgovore koje nude nama dostupni podaci i teorije. Neke obećavajuće ideje, kakve su inflatorna kosmologija i teorija struna, već postoje. One bi mogle da, na kraju krajeva, daju odgovore na ova pitanja i time pomere granicu strahopoštovanja.
Moja lična gledišta su u punoj meri pragmatična i delom usaglašena sa onima koje je Galilej, tokom suđenja, opisao rečima Biblija govori kako da idete u nebesa, ne kako nebesa idu. Galilej je dalje primetio, u pismu Velikoj vojvotkinji od Toskane iz 1615. godine, Po mom mišljenju bog je napisao dve knjige. Prva knjiga je Biblija, u kojoj ljudi mogu naći odgovore na svoja pitanja o vrednostima i moralu. Druga knjiga božja je knjiga prirode, koja omogućava ljudima da koriste osmatranje i eksperiment da odgovore na sopstvena pitanja o kosmosu.
Ja sam za ono što funkcioniše. A ono što funkcioniše je zdravi skepcitizam otelotvoren u naučnom metodu. Verujte mi, da se Biblija bilo kada pokazala kao bogati izvor naučnih odgovora i razumevanja, mi bismo kroz nju kopali u potrazi za naučnim otkrićima. A ipak moj se rečnik naučne inspiracije snažno poklapa sa religijskim entuzijastima. I ja sam, kao i Ptolomej, skrušen u prisustvu našeg časovničarskog kosmosa. Kada sam na kosmičkim granicama i olovkom dodirnem zakone fizike, ili kada pogledam u beskrajno nebo kroz teleskop na vrhu planine, napajam se poštovanjem njegove divote. Ali ja to činim znajući i prihvatajući da čak i ako pretpostavim boga iza tog horizonta, onoga koji blagosilja našu dolinu neznanja, doći će dan kada će naša sfera znanja biti toliko velika da mi takva pretpostavka neće biti potrebna.
Autor: Neil deGrasse Tyson. Objavljeno u Natural History Magazine, oktobar 1999. Preuzeto sa sajta autora. Prevod: Miloš Babović.