Znate li šta je “pravilo trećeg albuma”? To je trenutak kada se mnogo autora saplete o sopstvene noge. Mnogi od toga ne uspeju nikada više da se oporave i nestanu sa scene.
Objašnjenje ovog pravila je vrlo jednostavno: imaš ideje, napišeš gomilu pesama, okupiš ekipu, vredno radite i, ako imate sreće, snimite album sa najboljim pesmama. Publika se primi, život promeni na bolje, krene žurka bez kraja. I koncerti na kojima se proveri ostatak pesama, da li “rade”. Snimiš drugi album, sve postaje još luđe, na sedmom si nebu i misliš da je celi svet tvoj. A onda iskusni menadžment kaže: “Slušajte dečki, mi smo dugo u biznisu, ako želite i dalje da letite, morate nešto da menjate. Ne možete zauvek prodavati istu foru…”
Tako krene snimanje trećeg albuma, dodaj ovo, dodaj ono što nije bilo na prethodnim, očekivanja su velika, marketinška mašinerija ih podgreva i… To više nije ono što je nekada bilo, a zakucavanje glave o zid je manje ili više bolno. Kako se kome zalomi.
Pravilo trećeg albuma dešava se i najvećima.
Sledi strašno razočaranje. Posle svega što se uradilo u prethodnom periodu, kada su svi dali sve od sebe kako u studiju, tako i na nastupima, ostala je samo praznina koju treba popuniti. A to popunjavanje ne ide ni brzo, ni lako. Pod pritiskom, menjaš sopstvene vrednosne kriterijume i skraćuješ rokove.
U slučaju grupe The Doors, svi su čekali na sunce, a ono je bilo daleko. 
Da se odmah razumemo: Waiting for the Sun (1968) je sve samo ne loša ploča. Njen problem je što je došla posle dve izuzetne, koje su obeležile vreme u kome su nastale. Pljuckanja nije nedostajalo, kao ni optužbi da su smekšali. A oni su samo želeli pesme nešto drugačije od prethodnih.
“Spanish Caravan” je dobra ilustracija. Iako je grupa kolektivno potpisala pesmu, autor muzike je gitarista Robby Krieger, koji se zaigrao klasičarskim španskim motivom. Morrison je, po običaju, samo dopisao kratak & jednostavan tekst o potrazi za srećom u životu. I to je sve, jednostavno i efektno. Ali je muzički & tematski odudaralo od opusa Princa tame, kako su Morrisona rado nazivali. Kakva potraga za srećom kada je on ekspert za najmračnije stvari koje se kriju u dubini svake ljudske duše.
Lutanje je nastavljeno i na narednom albumu. A kada su se pribrali, ispalili su dva antologijska. Morrison Hotel (1970) & L.A. Woman (1971) su albumi koji ih vraćaju korenima i pokazuju u vrhunskoj stvaralačkoj & izvođačkoj formi.
A onda je, iznenada i neočekivano, Princa tame pojeo mrak.