Veća fotografija je ovde. Baš tim rečima mi se obratila gospođa koju nisam primetio da puši u prikrajku dok je Jasna već pet minuta u susednoj prodavnici, a ja uporno blenem u te dve plastične mačketine. Bio sam toliko fasciniran količinom kiča postignutom u njima da nisam mogao da se odvojim. Ko zna, možda sam čak i prestao da trepćem.
– A… Št… Ah, to: naplatite mi koliko želite. Spreman sam da platim odmah.
Nasmejala se, otprilike, kao Zlica od Opaka.
– Ma ne, šalim se. Dopadaju vam se te mace? Sutra mi iz Grčke stižu srebrne: one su lepše od ovih zlatnih…
Od ovih zlatnih, reče.
– …samo ne znam hoće li biti različite veličine. Stižu mi četiri. Do kada ste u Vrnjačkoj Banji? Da vam sklonim dve? Oh, uh, i ja svašta pitam: da li možda ipak želite ove dve?
– Znate šta, hajde da ja malo razmislim do sutra. Nemojte vi meni da čuvate ove dve mačket… mačke, ako ih neko kupi pre mene, šta da se radi, a ja ću doći da pogledam te srebrne sutra popodne.
– Ma, dogovoreno! Znala sam ja da vi imate ukusa! Već pet minuta vas posmatram kako pomno gledate svaki detalj u mom izlogu!
Eh, tetka, da ti znaš zašto sam ja fasciniran tvojim izlogom… Uto je Jasna izašla iz onog lokala. Ovoliko je falilo da nastupi katastrofa: srećom, gazdarici lokala je baš tad prišla neka druga mušterija, pa nije čula kad me je Jasna pitala:
– Video nešto zanimljivo? Mora da si slikao te… mačke? Jesu li to mačke, gospodebože…