Za P.P. Arnold sam prvi put čuo od Keitha Emersona. U jednom od svojih intervjua, još dok je bio u The Nice, pomenuo je da je najranija postava ove grupe bila prateći bend ovoj pevačici. Zapitao sam se ko je ona bila kada su joj ovi vrsni muzičari “držali leđa”.
Na odgovor sam morao poduže da pričekam: niko nije imao njene snimke. 
A onda je počela da se odmotava zanimljiva priča. Za četiri godine (1964-68), ova mlada žena je prešla neverovatan životni put: prvo je pevala u Ikettama prateći Ikea & Tinu Turner, a potom se preselila u London i visila okolo sa Jimijem Hendrixom. Spremala se da peva prateće vokale na turneji Rolling Stonesa, gde je zapala za oko njihovom tadašnjem menadžeru Andrewu Loog Oldhamu.
Oldham je u to vreme pokrenuo svoju diskografsku kuću Immediate Records i odmah potpisao ugovor sa Arnold. Ono P.P. joj je zalepio ispred imena (interno su je zvali “Precious black Pearl” – dragoceni crni biser) jer je bolje zvučalo i pridodao mladiće iz The Nice. I još neke, poput Stevea Marriotta, koji joj je pisao pesme, i drugara koji su poznatiji kao Small Faces. I oni su je pratili na mnogim snimcima.
Bila je uspešna pevačica, pesme su dolazile na top liste, a onda je Oldhamova kuća krajem šezdesetih zapala u probleme i sve je stalo.
Spas je potražila pod moćnim okriljem Roberta Stigwooda. Ispalila je dva singla u produkciji Barryja Gibba sa kojim je planirala album, ali su stvari iz nekog razloga krenule naopako i on nikada nije završen. I tu su se završili snovi o daljoj solo karijeri. Gostovanja kod poznatih muzičara se ne računaju.
Početkom osamdesetih vratila se u Ameriku i uglavnom nastupala u mjuziklima.
Ali Englezi je nisu zaboravili. Tokom poslednje dve decenije povremeno je gostovala na mnogim snimcima mladih engleskih bendova, a stvari su dodatno gurali njeni veliki fanovi poput Rogera Watersa i Paula Wellera.
Ne znam kada je i gde napravljen današnji snimak, ali izgleda da je stala na noge. Napokon!