Šef me je upravo zavalio novim singlom Davida Bowiea. Shvatio sam poruku: Ajd, napiši nešto o ovome. Bolje je da me udario letvom po glavi, bilo bi manje traumatično. Ovako, prvo da se oporavim… 
U trenutku mi se sklopiše neke kockice i prisetih se svog prvog susreta sa Bowievom muzikom. 
Da li je susret bio manje traumatičan? Nije. 
Siguran sam da sam još bio osnovac. Komšinica V. je bila malo starija od mene. Prelepa devojka koja je prekrasno pevala, oko koje su matori “mačori” već počeli da se motaju. Ja, kao totalni autsajder, mogao sam samo da posmatram šta se dešava, povremeno pijuckam kafu sa njom i vodim sa njom tupave razgovore. 
Ko mi je kriv što sam prekasno rođen. 
Elem, prilikom jedne od mojih poseta V., ugledao sam crni omot Bowieve ploče. Novine su se već bile raspisale o njemu kao perverznom tipu. Nisam imao ni najmanju predstavu o tome kako Bowie zaista zvuči. U svom klinačkom razmišljanju sam tešio samog sebe: Ako ne iskusim perverziju, nikada neću postati čovek. 
Album The Man Who Sold the World (1970-71) je zvučao čudno i neuobičajeno, a ja sam se trudio da na početničkom engleskom makar prevedem naslove pesmama. Nije mi baš išlo, pa je V. predložila da mi pozajmi ploču na DVA DANA. 
Ostala je kod mene celu nedelju. Slušao sam je samo kada roditelji nisu bili u kući. Ko zna šta bi rekli. 
A kada sam je vratio, dobro sam znao većinu pesama i bio sam siguran da ćemo se Bowie i ja ubuduće družiti. Iako je ploča bila mračna, zlokobna, prljavog zvuka… 
Kako je vreme prolazilo, moj engleski je napredovao. Pa sam počeo polako da shvatam o čemu sve Bowie govori. Svidela mi se parabolična priča u pesmi Saviour Machine u kojoj govori o predsedniku koji je abdicirao i predao odgovornost za upravljanje državom nekakvom moćnom kompjuteru koji se, na kraju, okreće protiv svojih tvoraca. 
Već viđeno u SF pričama. 
Danas, možda smo bliže proročanskim Bowievim vizijama nego što smo toga svesni.
Komentari su onemogućeni.