Preslišavam se već danima: nosi fotoaparat sa sobom, nosi fotoaparat sa sobom… Nikad ne znaš kad će se ulučiti prilika. Projekat “jedna na dan” zahteva da se naučim tome. I evo, prvi put sam poneo fotoaparat sa sobom upravo iz takve pobude – i odmah rezultat!
Zaista ne znam koji mi je đavo: da sam u sredu imao fotoaparat uz sebe (ono đubre od fotoaparata u mom smart telefonu ne računam, jer to više neću da koristim), bio bih u prilici da snimim jedan požar pre dolaska vatrogasaca. Da sam imao fotoaparat uz sebe u nekoliko prigoda do sad, imao bih još “reporterskih” snimaka koji su neponovljivi.
Problem je u tome što je G6 malo kabast za nošenje, a ja obaška imam torbicu u kojoj se nalaze i rezervna baterija, blic, stoni tronožac, krpice, druga CF kartica… A ja nisam neko ko bi nosio torbicu tek tako, bože me prosti… 
Pa, baš da vidimo: započinjem obavezu nošenja fotoaparata sa sobom kad god je to moguće.
To sam već danas iskoristio: bio sam u radnji svog druga Miroslava, u prostoj drugarskoj poseti. On je turistički agent sa sve većom stalnom klijentelom, ne treba ni da pominjem da je i moja porodica u tom krugu. Dok je on nešto radio na čas, prišao sam poličici sa kojekakvim “trofejima” koje je sam doneo sa putovanja ili ih je dobio na poklon od drugih. Ima tu trista zanimljivih sitnica! Inspiracija je htela da uzmem u ruke imitaciju kubure, stavim je na policu uperenu ka sebi, uključim makro da zamaglim pozadinu i štriknem jednu jedinu ekspoziciju. Evo je, posle prilično brze obrade (oko pet minuta):
Mogao sam još da variram, recimo da baš isperem boje iz pozadine; ali, to ovog puta nisam hteo da radim. Samo sam malo vinjetirao sliku da bih pospešio perspektivu (sad sam se navadio na tu modu; verovatno ću dosaditi svima pre nego što prestanem). Ova kubura ispade k’o top, što je i bila namera. Roma locuta, causa finita 
Komentari su onemogućeni.