I spent a lot of time alone
And when I’m gone you won’t remember my name
But I ain’t never been nobody’s boss but my own
And I hope that you can say the same
(Todd Rundgren, Some Folks Is Even Whiter Than Me)
Ovih se dana navršilo četrdeset godina od izlaska albuma Todd Rundgren’s Utopia na svetlost Sunca. Stoga danas nigde ne žurimo (nedelja je, ljudi moji!) i slušamo uvodnu numeru albuma. Iskoristićemo ovaj trenutak i da se upoznamo sa imenom i delom Todda Rundgrena, kompozitora, producenta, multiinstrumentaliste, multimedijaliste… to jest, da nežno zagrebemo površinu ovog multimonstruoznog fenomena, čoveka koji se i širinom i dubinom i trajanjem opire bilo čijim očekivanjima i propratnim katalogizacijama. Za početak, jedno upozorenje nije na omlet: pesma koja sledi nikako ne odražava ukupnost rada Todda Rundgrena, baš kao što primeri dati u nastavku teksta nikako ne odražavaju cele albume na kojima su objavljeni. Ne šalim se, smatrajte se upozorenim.
Todd Rundgren je švedsko-austrijski Amerikanac, koji je karijeru počeo, šezdesetih godina prošlog veka, u bendu Nazz čiji je muzički izraz sledio iz najdubljeg osećaja strahopoštovanja prema britanskoj muzici tog vremena, zbog čega predstavlja šašavu mešavinu Bitlsa, The Who, Yardbirsa i Cream (videti pod Open Your Eyes i Hello It’s Me). Iza Naza su ostala tri albuma, a Todd Rundgren je rešio da iza sebe ostavi sistematske svađe sa producentima – preuzeo je na sebe studijske poslove i time poveo svoj život u nezapamćenom smeru. Posle uvodnog solo albuma Runt (čuti Broke Down And Busted) donosi dalekosežnu odluku: počinje da konzumira opojna sredstva, marihuanu, pejote, zgodne male pečurke (i nikada LSD… koliko je on upoznat). Posledični dupli album Something/Anything?, na kome je Rundgren sve otpevao, odsvirao praktično sve instrumente, izmiksao i producirao, bio je sasvim odlično primljen (I Saw the Light je čak dogurala do nekakvih lista i koječega) i označio je rođenje zveri. Opasnost upadanja u glavni tok popularne muzike on je odbacio sjajnim sledećim albumom A Wizard, A True Star (obratiti pažnju na Is It My Name?) koji je one što uši imaju uverio da se cela stvar ozbiljno komplikuje. Tako je i bilo: 1974. godine se pojavljuje Todd Rundgren’s Utopia, punokrvni progresivni rok, album sa četiri pesme ukupnog trajanja 60 minuta (što je tehnički izvedeno namernim snižavanjem kvaliteta snimka: u pitanju je zapravo MP3 album) od kojih pola vremena i celu jednu stanu zauzima jedna jedina pesma, gigantski The Ikon. (Ovaj album je takođe označio stvaranje benda Utopia, skupa strahovitih muzičara o kojima se ima što reći, ali za ime sveta nemojmo to sada raditi). U najboljem inflatornom maniru Rundgren tokom sedamdestih nastavlja da mahnito radi, izbacujući svake godine bar po dva albuma u rasponu od čistokrvnog popa, preko raznih obrada do epskih kompozicija, prateći striktnu podelu po kojoj je pod imenom Utopia krio zahtevan materijal, a pod sopstvenim imenom laganije komade (simpatije prema bossa novi je kasnije zapakovao u ceo album With a Twist…), u svakom novom projektu produkcijski napredujući po principu ako vredi terati vredi i preterati (skrećem pažnju na Utopia album Ra, čija je fantastična produkcija kasnije bezočno kopirana – videti pod Steve Vai, recimo). Dešavale su se i autorski prazne godine (zapravo samo 1979), kada je ipak bio prezauzet produkcijom tuđih materijala – videti pod Meat Loaf i Patti Smith, između ostalih. Da li zbog droga ili zbog (možda i predugo očekivanog) sustizanja umora, tek osamdesetih se godina prošlog veka i Utopia se utapa u nesrećni power pop i prestaje sa formalnim radom 1986. godine. U međuvremenu se Rundgren igra sa novim tehnologijama: osniva video studio iz koga izlaze muzički spotovi (čak potpuno kompjuterski obrađeni), nečuvena novotarija tadašnjeg vremena. Devedesetih godina prošlog veka se muzički smiruje i fokusira na reizdavanje materijala, formirajući prvi Internet servis za kupovinu muzike (krajem devedestih je to bila revolucionarna izvedba), svirajući za svoju dušu i povremeno okupljajući Utopiu. Ovo nikako nije sve (!), ali od mene, što se tiče ove rekapitulacije, svakako jeste: ako je Rundgren prodao dušu đavolu ja svoju vala nisam.
Todd Rundgren je i danas živ i zdrav, hvala na pitanju.
Muzika Todda Rundgrena je prevashodno hipijevska. Osnovna poruka projekta Utopia je uporno podsećanje na postojanje kosmosa (prostranstva nesagledivog tek nešto više od karijere samo Rundgrena). Danas je ta poruka efikasno suzbijena na razne načine, od politički korektnog govora preko atmosfere neprestane krize, propratnih ratova i povremenih neuspeha Nasinog svemirskog programa do nabujalog pritiska korporativnog nametanja potreba. Stoga je Utopia tu da nas podseti kako su naše sitne pakosti uistinu sitne – onoliko je lako zamisliti astronauta koji u džepu nosi album Ra koliko ga je teško spojiti sa bušoid(iot)skim fantazmagorijama – i da patetičnost ovog iskaza nikako ne umanjuje njegovu istinitost.
Slučajno ili ne, tek činjenica da najmonstruozniji Rundgrenov komad (pomenuti The Ikon) deli ime sa mnogoglavim sovjetskim satelitom sklonim padu iz odličnog filma Klinta Istvuda Svemirski kauboji vuče puno asocijacija. Slika sovjetskog komunikacionog satelita, nakrcanog atomskim oružjem, sa američkim sistemom za navođenje, jeste prava slika naše civilizacije: iz vojnih tehnologija, stvorenih za bezuslovno uništavanje, stižu zgodne male stvarčice koje nam olakšavaju svakodnevni život. Uništavačko-olakšavajući dualizam našeg života je stalno prisutan: iz tenkova slede mašine za pranje veša a zbog smrti ovce Doli tu su matične ćelije.
Konačno (mislim za sada, nema u ovoj priči ničega ni blizu konačnog), Todd Rundgren nas poučava da nije problem tehnologija već njeno korišćenje (Hiroshima, no one could imagine / Not the victors nor the victims) dok preko svoje grbače uverljivo dokazuje kako je svakom novotarijom moguće pomalo opteretiti desnu ruku svetlosti.
A to je dobra pouka.
Komentari su onemogućeni.