Grešna mi duša.
Sve vreme pričam o čoveku iz vizure rock’n’rolla, a pritom i vrapci znaju da rock’n’roll, ni kao muzički žanr ni kao ideološki pokret, a pogotovo ono najvažnije – kao način života – nije bio mentalni, životni niti radni prostor Jacka Brucea. Taj čovek je bio neiskvareni džezer u duši, a štogod nepokoran u svom delu.
Šta ovaj lupeta, sad ćete vi pitati. A Cream? A ono juče sa Westom i Laingom? A sve ono što je ostavljao neprekidno tokom svoje neverovatne autorske i izvođačke karijere?
Zalomio mu se takav jelovnik, to je sve. Drugovao je sa rockerima, svirao sa njima. Ama, on se mrzeo sa Gingerom otkad su se sreli 1961. godine, pa su ipak uspešno svirali u nebrojeno mnogo navrata u rasponu od preko 40 godina. Beše mnogo apsurdnih situacija u životu tog čoveka, a to što je svirao zamalo-pa-pogrešnu muziku više od pola tog života, nakon što je još kao junoša napustio studije violončela i kompozicije, nije najveća od njih.
Naprotiv: kao slušaoci i kao poštovaoci te muzike, imamo sreće što je ispalo tako.
Što rekoše u sižeu jedne biografije o Jacku Bruceu: On je bio jedinstven talenat koji je hteo da bude pionir, a ne samo pop zvezda, i nikad nije imao nameru da uživa u svojoj reputaciji.
E, baš tako. I zato, okanimo se pokušaja da kategorišemo muziku tog čoveka.
Što se mene tiče, slobodni ste da u muzici Jacka Brucea prepoznajete šta vam je god drago. Ali jedan rocker nikad neće uzeti akustičnu gitaru u ruke i odsvirati ovako nešto, ovakvim ludilom od harmonske nestabilnosti (otvoreni štim je Em7, što nikad u životu nisam čuo da neko radi – molska septima?), pogotovo sa ovakvo neskrivenom namerom da zgnječi neodlučne slušaoce.
Zapravo, stihove tumačite sami kako vam drago. Pomogao bih vam, ali ni meni niko neće da pomogne, tako da smo u istom sosu.
You asked me to a party to a house just by the moon
You gave me silver loving the end was much too soonYou asked me to the theater in a place quite near the sun
You gave me golden sunbeams, your act was all in funRope ladder… Rope ladder… Rope ladder to the moon
Ti sunce žareno…
Postoje ljudi koji i dan-danas veruju da je rock’n’roll nastao tamo gde su se sreli blues i jazz. Problem je jedino u tome što se ti žanrovi nisu sretali nigde osim na festivalima, u knjigama i muzičkim enciklopedijama. Nećemo se sad baviti ni razlozima za nastajanje te pogrešne premise, a kamoli njenom ispravkom, ali ćemo je zadržati u centru pažnje zbog prvog benda u progresivnom rocku koji je doista prvi sastavio blues i jazz i taj čudni amalgam spakovao u formu virtuoznog sviranja. Colosseum, naravno: njihovom repertoaru je ova pesma legla kao budali šamar. Pored fabulozne “Valentine Suite“, koja je autorsko delo ljudi iz benda, numera “Rope Ladder to the Moon” je vrhunac njihovog koncertnog izvođenja. To je za mene opšte mesto “za seču vena”, zicer koji držim blizu sebe još od kupovine albuma Colosseum Live (1971) preko Cob Records; to mi je jedan od najdražih živih albuma u fonoteci. A to je i razlog što ću kroz oko tri nedelje na put u Budimpeštu. 
Ah, pa naravno: slušali smo već ovu numeru na Suštini pasijansa, i to u ne manje od tri prigode. Jedna od njih beše i u ovoj rubrici – ne, nego dve: ova i ova – to je izvedba sa koncerta na turneji okupljanja 1994. godine. Čuj, kad Dave Greenslade krene sa tim vibrafonom (!), pa Clem Clempson dosoli akustičnom gitarom, ja sam već pola metra iznad zemlje; a kad se u taj amalgam usadi ritam sekcija, ja se pretvaram u nešto što ne umem da objasnim. Kad krene Farlow da peva, ja već nisam više kod kuće. I tako svaki put.
You asked me to a meeting in a cottage in the snow
You gave me central heating, I can’t forget the glowYou asked me to a weekend down by the stormy sea
You took me to a ceremony and the sacrifice was me, me
U muzičkom smislu, ova pesma je teška i predstavlja izazov za muzičare: da bi zvučala dobro – tačnije, da se svirka ne bi raspala u kakofoniju – potrebno je ozbiljno tehničko majstorstvo, a tek preko toga sleduje lov na magiju. Zato nećete naći neke silne verzije ove pesme, iako se ona danas smatra obaveznim sadržajem bukvara progresivnog rocka. Prekopate li i sami po Cevki, od ozbiljnih verzija izvedbe koje nisu Bruce ili Colosseum, nalazite samo još izvedbu velemajstora koji takođe dolazi iz jazz voda i često boravi na rhythm’n’blues terenu: legendarni klavijaturista Brian Auger udružio se sa starom drugaricom Julie Tippetts (nekad se zvala Julie Driscoll) da na albumu Encore (1978) snimi ovaj izvrsni pogled na veliku pesmu:
You asked me to a storm cloud up near the rainbow’s end
Then you threw away the ladder and gave me to your friendYou took me to a prison and you said it’s chief was me
Then you locked me deep inside you and threw away the key
Gde su granice ove pesme? Nemam dovoljno muzičkog znanja da to vidim. Mada, nešto mi se čini da tu znanje i nije presudno…
– * –
U mom pogledu na obimnu karijeru Jacka Brucea, za čije savladavanje mi je trebao popriličan broj godina, ova numera je onaj neponovljivo najblistaviji trenutak autorskog opusa kakav aktivnom muzičaru može da se desi samo dva-tri puta u životu… Nekima se i ne desi, ama nisu svi Lennon i McCartney da im se desi po dvadeset puta za sedam godina. A Jack Bruce je ostavio ceo album Songs for a Tailor (1969) da ga slušamo, obožavamo i godinama se pitamo kako je moguće da jedan čovek spakuje toliko muzike na jednu ploču.
I eto, ove nedelje, od šest numera Jacka Brucea koje slušamo sećajući ga se prvih dana nakon njegovog odlaska na Neko Bolje Mesto, tri numere su sa tog albuma; ova takođe. To je tako, iz ove kože se ne može, ta ploča je suviše dragocena. A kada bismo hteli da pokrijemo samo ono što je najvažnije u stvaralačkoj paleti Jacka Brucea, trebalo bi nam bar mesec dana. Potrudićete se vi malo i sami, zar ne?
Rope ladder… Rope ladder… Rope ladder to the moon