Јућуб је постао нешто сувише лукав, и много ми свашта памти, иако му се не улагујем одавно (тј приступам му а да се не улогујем, не зна ко сам али ми зна ИП адресу). Кад сам прошли пут претраживао Луча Батистија, требало му је три недеље да престане да ми га подмеће у сваку могућу посету.
Зато сам данас мало лукавији – отворио сам укупно два линка кад сам тражио ово, па да видимо да ли ће овог пута нешто мање да ми памти.
Песма за данас је, нека ме исправи неко ко зна италијански, ја га баш и не знам (ал’ зна он мене, онако из довиђења…), отприлике “…и немој да би ми умро”. Пети Право.
О њој не знам ама баш ништа. Први пут је видим. На овом снимку изгледа очајно, права изботоксирана мумија, гледа да заради за пензију, појављује се у оваквој емисији где у позадини неки бројач врти већ трећи милион евара, дворедни текст вазда трчи дном слике, све шљашти и аплауз је тачно дозиран (реглером или тастатуром, питање је сад)… дакле, једна калаштура, таман по мери шоу бизниса, са све итанглеским (кад може енгрпски…) уметничким именом (иначе, Николета Страмбели), како је већ било у моди кад је почињала.
Овај снимак сам окачио само зато што сам се зарекао да нећу качити озвучене разгледнице, а нисам на првој страни претраге нашао неки видео из времена кад је ова песма била нова. Тј таквих снимака сигурно има, али јућуб је ћудљив и избацује на прву страну ручне радове скрпљене од фотографија (попут овог, где нема шта да се види али се чује тај оригинал) као да су не знам колико битни, а да ли међу њима има видео снимака, бемлига, њима није ни битно јер не утиче на промет. Ето имам један са мрдајућом сликом, какав такав никакав, и не верујем да ћу га икад поново погледати.
Ако је ово тако лоше, ако јој је ботокс нагризао већ и језик па више ни не пева као некад, зашто сам ово окачио? Па, због оригинала. И зато што сам уобразио да је ово нешто јако старо – италијанска википедија вели да је из 1997 – а Пети Право је избацила први албум још 1968. Делује ми чак некако анахроно, са оваквим распоном тонова и дугачком мелодијом, за време кад је већ било почело велико упрошћавање свега, кад се у поп песмичуљке убацује све мање мелодије и текста, а све више понављања и ефеката.
Јер тај оригинал звучи… не знам, не умем да објасним, али знам да сам га ставио на све своје плејлисте, имам га чак и у колима.
Komentari su onemogućeni.