U mnogim tekstovima sam pominjao projekte/grupe koji su, sa manje ili više uspeha, kratko trajali. Između početne dobre ideje i realizacije muzičari su, često, nailazili na svakojake prepreke, pa je krajnji rezultat uvek bio nepredvidiv. S vremena na vreme i totalni fijasko.
One koji su omanuli neću ni da pominjem, nema razloga da se zamajavamo glupostima.
Sredinom sedamdesetih, do tada nama nepoznati Japanac Stomu Yamashta okupio je grupu poznatih internacionalnih muzičara oko projekta Go (1976). Ideja vodilja je bila svemirsko putovanje, a kao što dobro znamo, putnik u takvom prostranstvu može lako da se zagubi. Izbor saradnika je bio zanimljiv i neočekivan, jer su dolazili sa svih strana sveta i bavili su se muzikama koje je teško spojiti u smislenu celinu: Steve Winwood (Spencer Davis Group, Traffic), Michael Shrieve (Santana), Al Di Meola (Return to Forever) i Klaus Schulze (Tangerine Dream).
Rezultat je iznenađujuće dobar. Praktično, pesme su na obe strane albuma povezane i teku u kontinuitetu. Zvučno, na momente podsećaju na radove Pink Floyda i Alan Parsons Projecta iz tog vremena, a Yamashta se predstavlja kao vrlo ozbiljan muzičar sa neobičnom vizijom. U to vreme nisam znao da se usavršavao na prestižnim Berklee College of Music & Julliard School of Music.
Kako je sa prvencem sve prošlo neočekivano dobro, nije bilo razloga da se ne pokuša ponovo. Winwood je napustio projekat da bi, pod pritiskom diskografske kuće, započeo solo karijeru, a umesto njega vokale su delili sjajni Jess Roden & Linda Lewis. Pridodat je Hancockov basista Paul Jackson, koji je svemu dodao notu funka i Go Too (1977) je bio spreman. Rezultat je epska mešavina instrumenata & zvukova koji teško mogu da se zamisle na jednom mestu. A “rade”. Zbog toga je Go Too još uvek album koji volim povremeno da čujem.
Yamashta je potom nestao iz rok muzike. Čujem da je posle ovoga pravio muziku za filmove i komponovao balete.
Nikada nisam razumeo te Japance.