Verovali ili ne, može i to.
Uključite preko celog ekrana HD sliku (ili čak 4K ako imate prikladno sokoćalo za prikaz takve slike) i zavalite se. Ah, da: možda ne bi bilo loše da utišate zvučnu zavesu ovog snimka i, eventualno, pustite neku meditativnu muziku koja je vama po volji… (Gde li samo nalaze tu, hm, muziku, da nam je samo znati…)
Pazi sad: 
O čemu je ovde reč?
Sondažne rakete su letelice za jednokratnu upotrebu čija namena je da ispituju sloj stratosfere u zoni između 50 km, što je nešto iznad krajnjeg dometa meteoroloških balona, i 1500 km, mada je mnogo češće da se postižu visine od 100-200 km, jer preko te visine već počinje gužva u zoni veštačkih satelita. Te rakete su prilično popularne u naučnim krugovima jer su relativno jeftine, njima se lako upravlja i moguće je upriličiti lansiranje sa privremenih uzletišta, kao što je to bio slučaj u ovom eksperimentu na Aljasci, krajem januara 2015. godine.
Glavni uzročnik polarnih svetlosti, aurore borealis (severne) i aurore australis (južne – nije valjda da niste znali da se taj fenomen sreće i na južnoj polarnoj kapi?), jeste interakcija između solarnog vetra i atmosfere, a oblici su štogod potpomognuti i fluksom magnetnog polja Zemlje. Četiri rakete ispaljene u ovom eksperimentu su, između ostalog, ispustile oblake nekih gasova, sa namerom da se olakša merenje koje je planirano (koje god to bilo, vrag će ga znati šta se tu meri: evo, čitajte sami). Očekujući neobične vizuelne efekte tog eksperimenta, naučni tim agencije NASA je pozvao i Rona Murraya, poznatog snimatelja aurora iz Ferbanksa, da pruži svoj doprinos u beleženju ovog eksperimenta.
Rezultat je to što vidite na ovom snimku.