O ljubavi svi oko nas sve znaju. Samo, ma koliko se trudili da proniknemo u suštinu ove reči koja bi trebalo da bude sublimacija svih plemenitih osećanja koja žive u nama, najčešće nam to ne uspeva. Ljubav je i dalje maglovita reč koja nas tera da svakodnevno preispitujemo odnose sa ljudima oko nas, ne bi li pronašli njeno pravo značenje.
Već smo konstatovali da je na ovu temu ispevano bezbroj pesama, a današnja je imala čudan životni put.
Kada se pojavio album grupe Queen A Night in the Opera (1975), svi su bili opčinjeni monumentalnošću & glamurom najambicioznijih pesama (“Bohemian Rhapsody“, “The Prophet Song“) pa se, na početku, nije ni obraćala pažnja na ostale. No, budimo načisto: ovaj album ne bi ni bio ono što jeste, antologijski, da i ostatak materijala nije bio kvalitetan. Publika je prva odreagovala na jednu od onih “malih” pesama, jer je svako mogao da se poistoveti sa njom.
“Love of My Life” je posveta Fredieja Mercuryja njegovoj tadašnjoj devojci. Nemojte da me pitate kako devojci kada je bio pripadnik LGTB populacije – to potražite u tračerskim novinama. Pesma je, jednostavno, “sišla u narod” i postala obavezna na koncertima – to su trenuci kada se grupa odmara i publika sama peva. Tek da se zna, Mercury je voleo da je izvodi.
Kao takva, doživela je mnogo različitih verzija. Mani je ova najdraža iz prostog razloga što joj je Norma Waterson podarila neverovatnu životnost. Tamo gde je Mercury nežan, ona reži.
Za dobre poznavaoce, Watersonova je muzička ikona. Njena karijera seže još u rane šezdesete, kada je pevala u porodičnoj grupi The Watersons. To nije muzika koja nas ovde zanima, izvodili su tradicionalne engleske folk pesme; naški rečeno, to je bila izvorna narodna muzika. Jedini uljez u grupi bio je Martin Carthy. Ovaj, kasnije vrlo poznati engleski muzičar, ubrzo je postao deo porodice – oženio se Normom. A iz te ljubavi znam za barem jedno dete – Eliza Carthy je danas poznata folk pevačica koja je krenula stopama svojih roditelja.
Kada je Norma Waterson snimila prvi solo album 1996. godine, stara publika je bila zapanjena. Okružena familijom i velikim muzičarima koje ovde često pominjemo (Richard Thompson, Danny Thompson, Roger Swallow, Pat Donaldson) furiozno je uletela u potpuno drugačiji repertoar: pevala je pesme koje su napisali rok muzičari (Jerry Garcia, Elvis Costello) i zvučala je potpuno drugačije.
Numera koju danas slušamo je uvodna na albumu The Very Thought of You (2002).
Da se razumemo, njeni albumi (ukupno četiri komada do danas) nisu rok muzika.
Oni su MUZIKA! I to muzika koja hvata već na prvo slušanje i ne zaboravlja se. A time se malo ko danas može pohvaliti.
Komentari su onemogućeni.