Zamisli. Razmisli.
Zamisli dečaka od sedam godina. Daj mu neko ime, za ovu priču nebitno, ali ipak ga nekako moraš oslovljavati. Samo ga nemoj razbiti, je l’. Neka to bude Nikola, ali može biti bilo koje drugo.
I tog dečaka zamisli kao nestrpljivog, jer takva je priroda Homo Sapinesa. Nestrpljivog toliko da ne može da čeka drugi, treći,… razred. Nestrpljivog toliko da ne može da čeka drugu, treću,… nedelju. Ali spremnog da pokaže ko je glavni u patriharhalnom društvu, pa već prve nedelje prvog razreda izabere dve devojčice iz odeljenja koje će naterati da se skinu.
Kad ovako dobro postaviš uvod, priča se prosto sama razvija. Pa ne moraš ni da zamišljaš razgovor kod direktora, jer škola nema dečijeg psihologa. Doduše, nema ni psihologa za odrasle, al’ priču nećemo da razvijamo u tom smeru. E, sad, malo je teže zamisliti da na razgovor dođu i otac i majka, jer se gubi logički sled.
U startu bi neko pomislio, ispostaviće se ne baš logično, da niko neće ni doći, ali zgrada škole neće nikud otići, kao ni direktor, a neko je Nikolu u tu školu upisao. Možda bi bilo logičnije da dođe zabrinuta majka koja bi se iskrala od oca, kojeg događaji u školi ne interesuju. Manje logično bi bilo da dođe otac i usput tera ženski personal škole da se skine, jer takvi biraju društvo gde pokazuju svoju hrabrost.
Ali zamisli dedu koji nevenčanom zetu/ocu ne da da vidi unuka/dete, jer on jedini zna šta je najbolje za svog unuka. A priča se sama dalje kotrlja, pa se uvidi da deda jedini zna šta je najbolje i za ženu/babu, i za kćerku/majku, a i nevenčani zet bi mogao da se ne pojavljuje neko vreme. Jedno pedesetak godina.
Zamisli, dakle, da je deda bio na razgovoru sa direktorom. Jer da je bio neko drugi, problem bi možda već tada eskalirao. Ovako se bez psihologa i neku šablonsku rečenicu sve završilo uz nadu da se ništa slično neće ponoviti i prećutno dogovoreni povećani oprez nastavnog osoblja.
E, sad, dalje zamisli da je Nikola, iako sa samo sedam godina, već dovoljno ozbiljan dečak, školovan i usmeravan pre upisa u školu, pa zna kada može da sačeka da taj povećani oprez padne. I zamisli da devojčice izlaze iz svlačionice za fizičko i Nikola ih časti šamarima. Zamisli i kameru koja će to da snimi. Poteraj malo maštu, pa zamisli da ima devojčica koje su šamar i izbegle i dodaj sada već kristalno izmaštan karakter Nikole koji će takvu spontanu snalažljivost devojčica počastiti pesnicama.
I opet priča sama dalje ide, pa mašta može da se odmori. Jer deda će kao na nekim drogama da negira da je to Nikola na snimcima, a na zakazan termin sa suočavanjem sa roditeljima maltretirane dece ne dođe. Da l’ si zamislio i najavljivanje veštačenja snimka priči je nebitno, pa nemoj to ni da zamišljaš.
Ne moraš ni da zamišljaš da su Nikolu ispisali iz škole. Ne moraš ni da zamišljaš čija je to inicijativa bila. Ne moraš da zamišljaš ni da su Nikolu upisali u drugu školu. Ne moraš ni da zamišljaš kome je laknulo.
Kome je laknulo?