“E vidiš”, reče mi stariji brat mog školskog druga, “ti nikad nećeš biti Pikaso zato što samo voziš taj tvoj bicikl, a nisi se setio da napraviš umetničko delo od delova koje si polomio.”
Nije mi bilo jasno šta ovaj to lupeta, ali nisam se nešto veliko ni trudio da ukapiram. Posle mi je doneo udžbenik iz likovne umetnosti, pa mi pokazao kako je Pikaso zavario guvernal bicikla za zadnju stranu starog sedišta, pa to sad liči na lobanju bivola. I ta skalamerija stoji u nekom belosvetskom muzeju i svi joj se dive.
Kako, molim?
Ako ćemo pravo, čak ni ovakvi dokumenti ne uspevaju da uhvate ideju koju je taj ludi čiča nosio u sebi vascelog života. Kada je Pikaso stvarao, sve je izgledalo besprekorno lako i imalo je smisla baš tako kako je on to radio. Ama, kao da je sve vreme bilo tu, samo je on kičicom nama slepcima pokazao gde se nalazi, a drugačije nije ni moglo da izgleda. Neki Pikasovi biografi kažu da su ga mučili strašni demoni, drugi ne zaboravljaju da pomenu da je čovek bio hedonista prvog reda; treći pominju avangardnost njegovih slika, a ostali, u patetičnom pokušaju da pokupe mrvice, napominju da je Pikaso rušio barijere između likovne i primenjene umetnosti. A kako je od kubiste postao komunista, ne pitajte mene.
Kako god bilo, Pikaso je ludak vredan pažnje i zato vam preporučujem da pogledate i jedan malo ozbiljniji dokumentarac o životu umetnika.
