Meračio sam ovo u glavi tokom poslednja dva dana. Na kraju se pokazalo da je daleko teže nego što sam mislio…
Podsetiću vas da većina fotki u projektu “jedna na dan” koje ste do sada videli u ovih još-malo-pa-šest-meseci ide u red onih koje su najpre osmišljene, pa zatim izvedene. Pritom se nisam nešto odveć trudio da pravim tzv. lepe fotografije, nego da napravim baš ono što sam zamislio; prva ideja je da kontrolišem odnos između ideje i tehnike, a druga da naučim da zadovoljim ideju u okviru znanja, mogućnosti i ograničenja. Taj princip je očuvan sa malim oscilacijama: valjda je razumljivo da ponekad nemam baš mnogo volje da isteram princip do kraja.
Ali, ponekad se desi da udarim u sopstvenu zamisao. Češće se desi da nisam predvideo nešto nego da sam unapred znao šta će biti glavno ograničenje, mada se taj odnos lagano menja u korist znanja poteklog iz iskustva. Tako je bilo baš večeras: imajući tačnu ideju šta želim da izvedem, na kraju se pokazalo da u improvizovanim uslovima kakve mogu da napravim nemam bogzna koliki manevarski prostor. Namera je bila sledeća: da slikam pravo u svetlo baterijske lampe, ali tako da ispred stavim neki objekat koji će se ocrtati u svetlu; budem li koristio merenje svetla u jednoj tački (najsvetlijoj), dobiću pravilnu siluetu objekta u prvom planu.
Bar sam mislio da će to tako ići. Lakše reći nego učiniti, pokazalo se. Malo po malo, tokom sesije sam okrenuo čunak na drugu stranu – slikanje protiv svetla, ali skrivenog iza objekta koji je vidljiv i samo u senci. Posle malo obrade, rezultat je ovaj:
Ovog mesinganog zeca poznajete, nadam se: učestvovao je u sesiji za fotku dana 27. marta.
A sama sesija je ispala skoro-pa-spontana. Imao sam ideju šta želim, ali se pokazalo da to ne pali; svetlo lampe je prejako, ne mogu da ga popustim, a ne mogu ni da napravim pravu perspektivu udaljavajući se, jer imam problema sa izoštravanjem u mraku. To pogotovo važi kad je zum u akciji, a manuelne kontrole su sve manje precizne kako se udaljavam od objekta – ipak ovo nije DSLR sa ručnim fokusiranjem. I onda, malo o malo sam sakrivao svetlo sve više, a otkrivao celog zeca – dok nisam došao do ove scene, kojom sam napokon bio zadovoljan.
Obrade minimalne: malo sam stišao odbegle boje i dozu prejake žute na površini stola. I to je to. Mišn akomplišd, jer je pouka izvučena, pa i da nisam dobio ono što sam hteo; sada znam zašto je tako, a to je već škola.