Зачудо, целе 2006. нисам снимио ниједну кафанску. Ваљда зато што нисам ни залазио. Онај посао се завршио, нови нису захтевали никакве одласке било куда, па ни на пиће. Зато је 2007. осветлала образ.
За ову екипу сам радио већ целе две недеље, исто од куће, а онда се газда сетио да би било лепо да се видимо. Пошто познаје мој крај (а и има с ким да подгреје сарме у комшилуку), договоримо се да се нађемо у Гаврану.
Није неки проблем, знам и ја свој крај, поготово Атлантску улицу, где је забрањено псовање и крстарење (што је уклоњено са сајта о глупим законима, али саобраћајни знаци још стоје). До Гаврана никад нисам свраћао, Атлантска је бре за туристе а не за нас.
Срећемо се на паркингу, невероватно. Скоро да ме срамота, има да ме избаце из програмерског еснафа што нисам каснио бар десет минута. Ал’ с друге стране, и ово је део имиџа, свако мора да има неку зврчку. Моја је да често успевам да добро ошацујем време.
Е а што Гавран? Судећи по корицама јеловника, кафана је добила име по оном гаврану. То је уобичајена дашчара са равним кровом, нешто што се да склепати за мање од недеље, са чудним тлоцртом – шанк је у средини, а простор за госте је скоро као у дајнеру (оне ждераонице што личе на вагоне и имају седишта као некадашњи шинобуси), један лево један десно. Улазимо у леви, газда тражи јеловник а ја пепељару. Келнер каже да је онај десни део за пушаче. Прелазимо тамо, ћаскамо, стиже и клопа (он боље познаје локални мени него ја), све сама морскетина. Па и јес, налазимо се на пљуцомет до плаже. Нека рачетина, неки пужићи (ал пречника нормалне кобасице), чак и нешто рибе. Скоро да им поверујем да је ухваћено у крају, а не да је уобичајени увоз из Норвешке или са Исланда.
Тип у дну фотке, уз она врата, се није померао. Стајао је тамо сваки пут кад сам бацио поглед на ту страну. Кад сам, на путу до вецеа, прошао поред њега, схватио сам да је то фигура Индијанца Америчког Американца Домаћег Американца у природној величини, какве су некад стајале испред дуванџиница. Нисам имао намеру да нешто много фоткам, поготово да не бих кварио вечеру (мада, ко је овде домаћин, питање је сад – он је звао, ал’ ја сам домаћи), али овог дрвеног шмекера сам морао да штрикнем.
Од опреме, коришћена је она мала Коника, и приручни статив звани кафански сто. Кућа је можда скрнава дашчара, али сто је био од вероватно јаче грађе него зидови. Фотку нисам обрађивао, тада још нисам ни знао за Светлокомору, ФотоРадњу нисам хтео (килава машина тада), а у Гимпу ми је било мало незграпно, те тако остаде ово како је и тада било.