Utovar nedeljom, 19. april

Sve je u životu prolazno, samo komšijin fića stoji parkiran na ulici 10 godina.

Da l’ ćemo da ‘apsimo il’ ćemo da ‘ladimo? Ako je za verovati onom koji onomad nije čuo dobro, biće hapšenja. Al’ kao i obično (ne)stručna javnost odavno nije upoznata s onim što je se tiče. Što je možda i dobro, jer bi se neko dosetio da blokira magistralne puteve ili ulice glavnog grada. Briselski sporazum je većim delom ostao tajna po širu javnost.

Ako je neko mislio da blokira puteve, razloga za blokadu nema. Jer evo exPPV je najavio da ćemo do kraja godine živeti bolje. A da bi to postigao odlučio je da smanji troškove održavanja i nabavke prevoza za državnike. Ako leti, leti. Ako ne leti, jebiga. Unatoč tome, silne pare skrivene od javnosti daćemo građanima Srbije na odštete za sudske sporove koje su ovi pokrenuli na sudu u Strazburu.

Bitno je da imamo spontana okupljanja građana koji bezrezervno daju podršku Vladinim odlukama. Neka se javi još neka država na svetu u kojoj građani ne izlaze na ulice da ruše Vladu, nego da joj daju podršku! Ha, samo kod nas ima plakata i transparenata “Uzmite mom dedi još 10% od penzije!”.

U međuvremenu, kô što gore pomenusmo, ponovo se javljaju pretnje blokadama puteva, a zbog zagarantovane cene otkupa pojedinih poljoprivrednih proizvoda. Dok očekujemo novu jogurt-revoluciju, valja se zagledati u izveštaje koje je iznela Privredna komora Srbije – zarada od izvoza malina u 2013. godini bila je oko 175 miliona dolara, a zarada od izvoza softverskih usluga u 2013. godini oko 300 miliona dolara.

Zašto informatičari ne blokiraju magistralne puteve i traže zagarantovane cene radnih sati? Ili subvencije na licencce softverskih alatljika? Ili veće investicije države u IKT? Ili bolje uslove poslovanja? Ili da ih gazde drže “na belo”? Ili…

Pitaju građane šta misle o svom gradonačelniku:
– Lopov!
– Svinja!
– Kriminalac!

Onda pitaju gradonačelnika zašto se bavi tim poslom:
– Ne zbog plate i privilegija, nego zbog ugleda.

Sećate li se Aragornovog (da, sina Aratornovog) poslednjeg govora, onog kada cifra kako ćemo jednog dana ostariti, osedeti, snaga će nas napustiti, žene će nas prevariti, mravi će nas pregaziti, cveće će iz nas nicati… ali to nije ovaj dan? E pa i mi ćemo jednog dana doživeti drljav i preko one stvari napisan tekst Alekseja Kišjuhasa, ali to nije ovaj tekst:

Argumentacija REM-ovaca u vezi sa “Parovima” sa sobom nosi dve skrivene pretpostavke ili opasne premise. Prvo, (pogrešnu) veru u to da medijski sadržaji mogu dramatično uticati na psihofizički razvoj individue. To jest, da mediji nekoga ili nešto “ugrožavaju”. I, drugo, (opasnu) ideju da su mladi ljudi bezumna i povodljiva bića beskrajno sklona (pre)oblikovanju ponašanja i svesti. Ili da su poput šimpanzi koje neuko imitiraju šta god mi, zreliji i navodno razvijeniji uradimo, bilo to gađanje fekalijama ili mlataranje nabreklim guzicama.

Raspodela resursa (basna)

Na jednom proplanku stoje četiri bika, pripadnici četiri generacije u velikom krdu, i nadgledaju krave koje spokojno pasu dole na livadi.

Najmlađi među njima, još junoša, povika:

– Kako su lepe one krave! Hajde da se sjurimo dole i da kresnemo jednu od njih!
– Pričaš gluposti, neiskusni mladiću – reče mu stariji bik – mnogo je pametnije da bez žurbe odšetamo dole i oteslačimo ih sve redom.

Treći bik zavrti glavom negodujući.

– Momci, vaš entuzijazam je u redu, ali obojica sistematski grešite. Nema potrebe da silazimo na livadu. Doći će krave same ovamo.
– Joj! Evo ih! Bežimo! – zavapi matori bik, okrete se i ode.

– * –

Naravoučenije: stvari se ne dešavaju onome kome je rečeno, već onome kome je suđeno. Ako želite da se zaposlite u državnoj službi, prestanite da pasete i idite Tamo Gde Samo Vas Čekaju. Ako ste pametni, čim se tamo zateknete, potrčaćete za onim ko je upravo krenuo odatle. U suprotnom, dodeliće vas nekom klipanu koji nema pojma sa životom, da na vama uči kako se šefuje. Na vama će biti da ćutite, jer vi ste samo pravilno raspoređen resurs: danas je i to uspeh.

Ima neki đavo u slikama, posebno kad se pusti odgovarajuća muzička podloga:

Termodinamički govoreći, pakao – odnosno, pakao kako ga je zamislio Dante Aligijeri, sa svim tim krugovima i ostalim sumporima, nije moguć. U tom smislu, jedino osoba koja ne zna termodinamiku može da misli da sledeći strip ima smisla, ali, sa druge strane, ta osoba neće razumeti poentu. Zaključak? Razumevanje poente je posledica nekog trpljenja. E, zato naši vrli novi vođi nikada neće razumeti nijednu poentu.

Pitanje, kratko i jasno: kada ste poslednji put pročitali neku knjigu i koja je to knjiga bila?

Sad imamo još jedno pitanje, a odgovor na njega dajte isključivo sebi samima: koliko je vremena prošlo između kraja čitanja vaše pretposlednje i početka čitanja poslednje knjige? Ako je to više od dva meseca, razmislite o tome šta radite od svog života, pa nemate vremena da čitate.

Uzgred: to što ste upravo pomislili se zove izgovor.

Dođe poštar jednog dana do Mujinog stana, pozvoni, a vrata mu otvara mali Ibrica. Pod rukom Playboy, u ruci boca viskija, velika cigara u ustima, Iz sobe se trešti muzika i čuje se vikanje veće grupe ljudi. 

Poštar upita:

– Ibrice, jesu l’ babo il’ mater kod kuće?

Ibrica prevrtne očima:

– A šta ti misliš?

Volite li da istražujete po sajberprostoru? Ako je takav slučaj, a zadesilo se i to da imate čestite slušalice, predlažemo vam da istražite Abbey Road Studios, jedno od najznačajnijih mesta na ovoj lepoj planeti. učinite to klikom na ovaj link. Kakva prezentacija!

(tnx Brandy)

Šalje nam povremeni posetilac Alen sledeću anegdotu:

Plato ispred Bogoslovije bio je, tokom neke puš-pauze, plato prave drame oko pljeskavice. Usred Velikog posta grupa studenata teologije napala je kolegu zbog toga što je jeo pljeskavicu. Tada je naišao umirovljeni episkop Atanasije Jeftić. Kada je video o čemu je reč, oteo je pljeskavicu iz ruke “mrsnog” studenta i potom ju je smazao u dva zalogaja.

“Pravednici” su ostali zatečeni, a Atanasije im je na neizgovoreno pitanje odgovorio:

– Jedite šta god hoćete, samo nemojte da jedete jedni druge.

Vama izgleda mora da se ponavlja: nije kome je rečeno nego kome je suđeno.

Oduvek bilo i uvek će biti.

Svaki ishod je verovatan, ali samo jedan je poželjan, ako pitate srpskog seljaka.

U legendarnoj filmskoj drami Petera Bačoa “Krunski svedok“, drug Virag (mađ. “cvet”) u ključnim trenucima, mimo svakog dramskog pravila, svoje mračne monologe započinje saopštavajući drugu Jožefu Pelikanu bremenitu činjenicu: život nije torta sa šlagom! Po povratku iz Beča, opterećen obradom gomile fotografija i rasterećen svih drugih briga – bezmalo kao da te brige ne postoje ili da ih on nikada nije ni imao – samuraj Skoja kojeg ostali samuraji u trećem licu nazivaju “Šef” (što im on dopušta samo zato što je reč napisana velikim slovom, što na neki volšeban i nadasve veličanstven način tom obraćanju daje posprdan ton) svedoči, izjavljuje i od danas, nadalje i ubuduće evangeliše čak i ako ga niko ne bude pitao o tome: život je baš to – torta sa šlagom!

Preslatka, ali lepa. Skupa, ali beskorisna. O njoj se priča, ali ona ničemu ne doprinosi. Služi kao statusni simbol, ali ne preporučuje se kao hrana. Onaj ko ju je jeo nije bolji čovek od onoga ko nije, ali taj koji ju je jeo će naći za shodno da zajebava (i to nekontrolisano, bez ikakve mere) onog ko nije… Ima još, ali slika vam je jasna: torta sa šlagom, i to baš ona originalna kućna torta iz kafea bečkog hotela Sacher ili originalnla doboš torta (sa isključivo 14 kora) iz budimpeštanske poslastičarnice Gerbeaud (koja ide bez šlaga, ali nemojte sad da terate mak na konac, nije pravi čas za to), predstavljajući eho vremena i klase iz kojih dolazi, prava je slika dekadencije, lažnog morala, laganja u oči i, najzad, da ne zaboravimo…

Drug Virag je svoje govore počinjao tom svojom “spontanom” jadikovkom “život nije torta sa šlagom”, a završavao ih je sa nimalo spontanim “jednom ćemo vas nešto zamoliti”.

E, pa vidite: mi vas nećemo ništa zamoliti. Nemamo potrebu za tim, jer vi ste sada ovde najverovatnije baš zato što imate sklonost da razmišljate svojom glavom i ne želite da vam drugi kroje ideje – bili vi letači, preletači, ovakvi, onakvi, svejedno – a pogotovo da vas neko nešto zamoli nedeljom posle ručka. Život JESTE torta sa šlagom i zato nam ostaje samo da vam poželimo prijatan i bezbrižan ručak i još bezbrižnije popodne, veče i ostatak onog dela neradnog dana koji bi trebalo da bude samo vaš i ničiji više. Tamo vam čak ni mi nismo potrebni. Tamo vam nije potreban ni drug Virag, ali njega ćete morati sami da se ratosiljate.

Prijatan ručak vam želimo. A umesto torte sa šlagom, želimo vam gibanicu sa višnjama, u inat svima. Samo pazite na tu jednu košticu koja se letos omakla iz 20 kg višanja, da ne polomite zub.