Августа 2012 ми је некако дошло доста и посла и баште и свега, и решимо да се запутимо… ка Нишу. Али натенане, отприлике оно како Шеф иде, левим путевима, па како падне. Идеја је била да се до тамо докотрљамо за два дана.
По Шефовој дефиницији, авантура је недостатак планирања. Чак и она једна ствар што смо планирали, посета тетки у вршачком крају, испала је непланирана, јер смо се најавили преко ћалета, а он је пренео њој. Пошто је он добрано наглув, испало је да нас је очекивала тек сутрадан… па смо онда, исто тако непланирано, шврљнули до Вршачког брега, у међувремену унапређеног у планину. Каже она, преко 500 метара, рачуна се у планине.
Остатак поподнева искористимо да се откотрљамо што даље. Након што смо одустали од ноћења на Сребрном Језеру (јер нема места, осим на једном месту где би коштало ђаво ипо а све је у оном сиво-алуминијумском дизајну, као да је ауто салон а не хотел, фала лепо), вратимо се до Пожаревца. Тамо залутам у пешачку зону, искобељам се некако, нађемо собу у старом соцреалистичком хотелу у центру, и ајмо на пиво.
(велика)
Пожаревац… нисмо баш ни видели. Стари центар, као и у скоро сваком другом граду, има ту пешачку зону, корзо ради, кафићи на све стране, столови на тротоару. Изаберемо један насумице, више ни не знам које пиво смо добили (зна канон: види се Лав на другим снимцима, шта се може), и одмарамо се од целодневне вожње.
За суседним столом, тројица младића, рекао бих да су Роми, некако ми вуку на мој комшилук, ама причају немачки и по лику више личе на ону тројицу градских главоња из Алана Форда, изгледало је да би заједно скупили 400кг живе ваге. Наручују наргилу, и чуре нешто са мирисом малине. Није лоше, нисам знао да и тога сад има. Из оно мало немачког што ми је остало у глави, закључујем да путују и планирају ваљда где ће да спавају, где да једу.
И онда се у излог нацртава бенд. Акустичари некакви. Репертоар помало народњачки, али се показује да важи она џезерска да није важно шта, него како се свира. Све сам мислио да сам извадио мобилни и снимио нешто од тога, ал’ изгледа да је пиво већ урадило своје па сам “препушио гдигођ ди није требало па се ту нешто скембечило” (поздрав мојој старој муштерији из Жабља, од које сам ово украо), дакле снимак немам. А штета. Фино, угођено баш како треба за овако малу публику и мали кафић. Ретко се чује хармоника да не звучи народњачки.
Фотка, овог пута са нешто бољим стативом (висока пивска чаша). Светло право ноћно, у сто боја – чак су и сенке нијансиране, погођено. У Светлокомори нисам имао превише посла, само изабрао која ми се од неутралних површина свиђа да буде мера за белу, исекао около шта ми се чинило сувишним и готово. Мало извлачио светло да се види унутрашњост – измерио ми је светло и на делу спољног зида, осветљеног јаче. Зар се тако не погоршава зрно, кад се тако извлачи? Да, а и треба, за овако ноћан снимак.
Дакле, летовање је добро почело. Наставак у следећем шпилу.