Мада у начелу не идем на места која се зову на енглеском, за комшију сам учинио изузетак, јер му се место зове “Гринфилд”, по нашој месној заједници “Зелено Поље”, што није ни тако лош штос. И што има лашко чрно.
Лашко чрно смо пили укупно једном пре тога, кад смо оно 1976. из Врсара скокнули до Трста. Одвезао нас другар до Копра, ми се бавили пазаром и шетњом цео дан, и увече успели некако да побркамо часовне зоне и стигли да у Копру видимо спремачицу како затвара станицу, отишао последњи аутобус. Стопирање до Врсара би било подугачка прича за себе, али успут смо, онако гладни и жедни, поред пумпе у Порторожу изручили по криглу тог лашког чрног… што смо запамтили.
И онда се испостави да комшија, јелда, има баш то. Овде.
Овај шанк ме се баш дојмио. Вели газда да га је уређење добро коштало, ал’ исплатило се. Јесте да је амбијент само део разлога зашто често понесем фоткалицу (други део је што има дечију играоницу па често водимо унучиће кад су ту), али да је добар, добар је. Кад погледам шта сам све снимио код њега за ових ни двадесет месеци откако је отворио, нашао бих бар петнаест фотки које би биле за овде.
Но, овај снимак ми је посебно легао. Од њега је, у ствари, и кренула ова серија. Кад сам је обрадио, изгледало ми је још боље него сам призор, ваљда због одсуства буке – Гринфилд је једно од оних места где у свакој просторији висе звучници и бар по један екран, гледа се спорт или тај куварски канал, врти се садашња поп музика. Више је до архитекте него до мене, фино је он то сложио, није било тешко да се ухвати.
Тада, док сам обрађивао ову фотку, синула ми је та идеја да би ваљало похватати те кафанске амбијенте, јер труде се људи, а по Тибијевом аксиому (“шта год да радиш, ако се с тим зајебаваш довољно дуго, мораш истерати некакав квалитет”) нешто од тога мора да вреди забележити. Е сад, пошто сам више архивски хрчак него кафански клуподер, слика која је започела серију дође у последњу недељу. Јер кад сам почео да размишљам о таквим фоткама, сетио сам се да их већ имам. Нешто по начелу “ми смо то радили одувек, а онда дошли ови и казали нам да се то зове секс”.
За љубитеље фотки на којима треба наћи мачку – пребројте келнерице у кадру.
Гле. ово пишем баш у петак, ближи се вече. Хм… до комшије има само километар лагане шетње. И лашког чрног има увек.