The people laughed till she said, “Burn!”
Ima tome par meseci kako je svetlost… ovaj, tih mrežnih mesta što muziku prodaju, bilo direktno ili kroz pretplatu (jer oba su prodaja, tako li je prodavačice sočiva što zadivljeno dade mi hiljadu mojih dinara jer si “prvi put”, mož’ misliti, otkucala veću cifru u ono sokoćalo za kartice) dočekala nova izmišljotina Dejvida Koverdejla, The Purple Album.
Pa kad je već tako, da čujemo mi ponovo hitčinu (što si gejo, Baboviću, pusti Mistreated? Nemojmo, ljudi, omatorilo se toliko da više ni u studiju ne može da se ispegla koliko se omatorilo):
Dakle, ako neko nije svestan da je od vremena kada se ovako krljalo prošlo četrdeset godina, ja mu ne mogu ništa, taj će već uloviti album i lagati samog sebe da je to što čuje nešto fenomenalno.
Tell me gypsy can you see me
In your crystal ball
Što se nas ostalih tiče, ovaj mali tekst posvećujem sećanju na vreme kada smo otkrivali ovakvu muziku i na osećanja koja je u nama rađala.
Lady double dealer
Get outta my way
Da, bio je to veliki dan kada sam prvi put čuo Child In Time sa Made in Japan, a imao sam značajnih respiratornih problema kada je In the Flesh? počeo kako treba.
Comin’ out of nowhere
Drivin’ like rain
Stormbringer dance
On the thunder again
Ništa manje bitan nije bio ni trenutak kada sam, uprkos ostatku mog dugokosog duštva, spoznao da je Burn bolja pesma od Smoke on the Water.
You keep on moving
Far away, far away
I da vam kažem: nisam nikakav nostalgičar, pa me je ovaj album baš razveselio. Dođavola, ne mora baš sve da bude sveobuhvatajuća super duboka filozofija o suštini života svih mogućih kosmosa.
Yes, I can hear the sound
Of a windmill going round
Živeli! 🙂
Meni or’ginal bolje zvuči. Ovi su mogli malo više da se “raspuste” jer je Purple bio najubedljiviji u razuzdanim “vožnjama” – Burn, Higway Star, Speed King i sličnima.
Iskreno, meni nije jasna svrha ove “nove” interpretacije ove pesme, jer u njoj nema ničeg novog, ničeg vrednog pažnje u odnosu na original. Ova svirka me podseća na hotelske bendove, gde se najvećim dostignućem smatra sposobnost da nešto odsviraš tačno onako kako je to odsvirano u matičnoj (ili najpoznatijoj) verziji numere. Kada takvog muzičara pitaš “a kako bi TI odsvirao tu pesmu”, po pravilu, dobiješ pogled nerazumevanja i optužbu da se ne razumeš u muziku.
Meni je, zapravo, odavno jasno da Mr Coverdale nema šta da kaže, nego cedi suvu drenovinu i pokušava da animira nove generacije adolescenata, čiji kontekst je jedini koji ima opravdanja za postojanje grupe Whitesnake nakon prva tri albuma.
Vrag će ga znati, možda je to jedno od retkih mogućih mesta za preživljavanje hard rock muzike iz onih plemenitih godina kad je bilo i kvaliteta i količine. Mađutim, ako opravdanje i postoji, ja ga ne vidim. Možda želja da sad opet čujem te stare albume?
Hm… Da, to bi bilo dovoljno.
Ja bih rekao i više, da ima prostora za ozbiljnu sumnju u intektualne kapacitete čoveka koji još uvek misli da je Soldier of Fortune logički početak i kraj njegove muzike. Fanovi Coverdalea i Purplea (pa i Rainbowa) su zapadna verzija fanova Smaka, što je zadebna muka i nevolja. U tom smislu je super što torenti postoje jer mi je bilo veselo da ovo preslušam (neke sam pesme totalno smetnuo sa uma), ali ga je bih kupio ni u ludilu.
Negde sam pročitao (mislim u pratećem NFO fajlu) da je ideja za celu ovu komendiju potekla od Blekmura. Uklapa mi se – ja se pickam sa Keltima, budale neka se brukaju.