Jeb’o ćar vajdu. Rodila se šteta!
Nemoj nikad biti gore! Jer gore je bolje, a dole je gore.
A ako ikada pronađeš ikakav motiv da se prema ljudima ophodiš gore, bolje je da dole bude gore, ako ikako možeš da razumeš o čemu mi to ovde govorimo.
Idi gore, ali ne budi gore. A budi bolje dok god nisi dole, osim ko ti je gore da budeš gore, jer onda ti nema pomoći.
Objasnili bismo vam ovo detaljnije, tako da sigurno razumete, ali imamo problem sa prirodnim refleksom na temu “šta je gore, a šta bolje/dole”. I zato, ako ikako možete, ipak se registrujte kao poljoprivredno domaćinstvo, pa gajite prirodni paradajz…
A još ređe budi dole. Jer dole je gore, a gore je bolje.
A ako ikada neko pronađe ikakav motiv da se prema vama ophodi bolje, gore je da ga dole tretirate gore, ako taj neko ikako bude mogao da razume o čemu se to ovde govorilo jedne sunčane nedelje u leto 2015.
I dalje ne razumete? To je dobro, jako dobro.
Zaposle se petorica ljudoždera u nekoj banci. Jesu ljudožderi, ali su i strašni programeri, pokazali se najboljim na testiranju.
Prilikom pozdravnog govora direktor banke kaže:
– OK, jasno mi je ko ste i kakvi ste. Možete ovde da radite, dobro ćete zarađivati, pa jedite u kantini, kao i svi ostali. Dakle, da ostavite kolege na miru! Jesmo li se razumeli?
Vrati se direktor nakon mesec dana i kaže:
– Dobro radite, zadovoljan sam. Međutim, nedostaje nam jedna čistacica. Znate li možda šta je s njom?
Svi vrte glavom kao da pojma nemaju i još se svečano zakunu da nisu oni krivi i da im ne pada na pamet da pojedu bilo koga. Direktor ne veruje, ponovo pita insistirajućim tonom. Vođa ljudoždera sumnjičavo pogleda ekipu, pa se obrati:
– Hajde da čujem: ko je od vas idiota požderao čistačicu?
Javi se jedan i sasvim tiho kaže:
– Ja sam.
Vođa ljudoždera se sav zacrveni i počne da se dere:
– Glupane jedan, idiote kretenski! Već mesec dana jedemo vođe timova, rukovodioce odeljenja, konsultante i projekt menadžere i niko ništa ne primećuje – i onda si ti morao da pojedeš baš čistačicu!
Zamislite ludaka koji uzme preko 50 opojnih droga i pritom ne odustaje od crtanja impresije samog sebe. E, pa ima jedno mesto na netu gde to možete da proverite i tako saznate još nešto što odavno takođe niste hteli da znate.
Nesreća božija.
Je l’ radi? Radi. Može da se uđe i izađe? Može. Treba li odbojnik negde da kvaka ne zvekne o staklo? Ne treba.
Šta se onda bunite?
Učiteljica pustila deci da čuju razna Betovenova dela, pa im posle naložila da nacrtaju nešto pod utiskom muzike. Posle izvesnog vremena, krenula u proveru. Dolazi do Jovice, pogleda crtež, a na crtežu jezero u tami, mesec na mračnom nebu, siluete drveća…
– Jovice, šta je ovo?
– Mesečeva sonata.
– Divno, bravo! Svaka čast, Jovice!
Prilazi Mikici, a on nacrtao nekakav proplanak sa šumom u pozadini, a pored potoka neko dete čuva dve krave.
– Mikice, a šta si ti nacrtao?
– Ovo je Pastoralna simfonija.
– Perfektno! Sjajno! Odlično, Mikice!
Konačno, učiteljica stigne do Perice u poslednjoj klupi. Uzme list u ruke, a na njemu nacrtan kurac…
– PERICE!!! PA ŠTA JE SAD OVO???
– Kako šta? Pa to je za Elizu.
Kad nemate šta da radite, radite na sebi. Tu uvek ima dosta posla.
Uoči mačku.
Ulazi tip u bar, prilazi šanku i naručuje šest duplih pelinkovaca. Šanker poređa šest čaša i naspe. Tip uhvati prvu čašu, lagano ispije pelinkovac na eks. Uzme drugu, ispije, promućka usta, popije. Tako i sa trećim, četvrtim…
Kad je ispio sve, pita ga šanker:
– Gospodine, da li vi to nešto proslavljate?
– Aha – rezignirano će tip – proslavljam svoj prvi felacio.
– A, gospodine, pa to jeste razlog za proslavu! Dozvolite da vas ja častim jednim duplim pelinkovcem!
– Kako hoćete… Samo, znate, kad ovih šest duplih nije spralo ukus, sumnjam da će i sedmi.
Kako li izgleda boriti se protiv svirepe barijere koja ti ne dozvoljava da prođeš svojim putem, manje-više gledajući svoja posla?
Ne znate vi šta znači upasti u vrtlog posledica nepromišljenih poteza! To se ne može zaustaviti! To nije moguće popraviti godinama! Tome nema leka!
Upozorili smo vas na to šta će biti ako se odlučite na dotirano letovanje, a vi sad vidite šta ćete i kako ćete. Jer jednom kad zakoračite u to, nema nazad. Goluža i Diotalevi to znaju vrlo dobro.
Sad ćemo malo da vas prevarimo.
Kao što brojke ne lažu, ni slika ne laže. Osim što ovo nije bio ručak nego večera, i nije u nedelju nego u petak. Sve ostalo je istina, i koza i rog. Ipak, za nedeljski ručak vam preporučujemo supu sa rezancima, sosa mesa i nešto sa prilogom, i prijatan vam ga želimo. I ne zaboravite salatu!
(Važna uzgredna napomena za hedoniste klasičnog pristupa: ovog vikenda bi trebalo da stigne i paradajz sa ukusom paradajza.)
Samo da Vam čo’ek koji ima meru, inače provereni hedonista, javi nešto: Paradajz iz bašte je stigao juče! Sad’ je nastao novi problem: Nema šunke!
А сланине (бос. сланне), има ли сланине? Мислим на оне сухомеснате, не оне бризгане. Ми спремили… ево чекам вечеру, чим стаманимо ове палачинке са пекмезом (! не џемом!) од кајсија, па да навалимо. Наватало се таман три четврт киле преурањеног парадајза, и кад је недозрео има бољи укус од оног куповног тзва.
Nije iz bašte, nego sa pijace, ali budi slasna sećanja iz davne prošlosti: sve češće viđam onaj duguljasti paradajz, mesnat i ukusan, nalik onome što su Dalmoši zvali pomidorima i što sam kao klinac nemilice drpisao iz baštice našeg domaćina iz korčulanske uale Tudorovica, tik van Vele Luke.
Роди и тај дугуљасти, сорта је сен марцини, а згодан је за кување (нарочито за кечап) јер има мање воде. Е сад Далмоши (и Руси) сав парадајз зову тако, а тај дугуљасти сам видео како нижу на узицу и остављају тако да виси по кући, као зимница. Имали су неко посебно име за њега, ал’ заборавих.