Počeću vicem koji znam barem 25 godina. A onda da obeležimo godišnjicu odlaska najveće face koju je džez imao.
– * –
Umre neki malo poznati džez muzičar, pa dospe pred Svetog Petra.
– Jaooo, opet džezer… Stvarno mi muka od vas mudrosera… Deder da vidim šta ti piše u Knjizi, da ti pravedno zabiberim kad te pošaljem dole… Hm… Šta je bre ovo?… Proveo ceo život sa jednom ženom? Pa još joj davao celu zaradu i svake godine je vodio na letovanje? Platio deci dobro školovanje? Pio samo dva-tri piva na veče? ŠTA??? Svirao na dobrotvornim koncertima??? Poklanjao deo love sirotištu???… Koji si bre ti? Ovo još nisam imao sa džezerima… Pa, ’ajde dobro, valjda ima i to, to samo Šef zna… U redu, baki, ideš u raj! A pošto si mi prvi ovakav slučaj među džezerima, red je da te nešto častim. Evo, kad ti se otvore rajska vrata, pred tobom će se ukazati ona vizija raja koju odavno imaš. I to će ti biti raj do sudnjeg dana!
Kroči džezer kroz zlatne dveri kad su se otvorile. I pred njim se ukaza nekakva ulica bez kraja, veoma nalik 51. ulici na Menhetnu. Da li je sumrak ili svitanje, nije mogao da oceni. A niz ulicu, lokali: bar, restoran, džez klub, bar, restoran, džez klub… I tako u nedogled. Ne verujući šta mu se dešava, kroči u prvi džez klub iz kojeg je začuo muziku… A tamo, imao je šta i da vidi…
Ogroman kafanski prostor, ne manje od stotinu stolova podno velike pozornice. A na pozornici, big bend koji predvodi Djuk Elington… Čarli Parker pred njima nešto improvizuje, samo što nije vezao saksofon u mašnu. Malo dalje, Ela Ficdžerald čeka na red da uleti sa svojim delom… Džezer trlja oči, suze mu od sreće udarile… Tek onda zapazi: svi stolovi krcati, samo jedan jedini, i to izgleda na najboljem mestu, slobodan. Prilazi mu prelepa hostesa i odvodi ga za sto. Dok je trepnuo, krigla piva se našla na stolu.
– Zar je ovo raj? Ne mogu da verujem! Večnost u ovakvom raju!…
Dugo mu je trebalo dok se koliko-toliko nije smirio. A na sceni, cirkus: nije ni primetio kad su scenu preuzeli Džon Koltrejn i Telonijus Monk… Jessss, jessss!!!!
Međutim, ’oćeš…
U neka doba najpre začuje neki disonantan zvuk koji nije dopirao sa bine. Posle nekog vremena, uoči nekog bradatog starkelju koji je sedeo u polumraku za stolom u prikrajku, kako drnda nešto na trubi, nema blage veze sa svirkom na sceni. Pokušao je da ignoriše te zvukove, ali bez uspeha: to resko njakanje mu se sve više i više ubadalo u uši jer je kvarilo najbolji scenski nastup koji je ikada čuo.
– Gospodine, izvinite!…
Čiča se nije obazirao. A izgleda da se ni ostali gosti nisu nešto uznemirili pojavom.
– Alo, drugar! De, lakše malo, budi fer!…
Ama, kakvi. Čiča je povremeno prelazio u forte, ali posle pet sekundi bi se vratio u neki pianissimo, taman dovoljno da proizvedeni visoki ton mozak probije.
– Alo bre, kretenu! Nemoj da kvariš sešn! Sačekaj svoj red!…
Zgrabi neku salvetu, zgužva je u lopticu i baci na čiču. A ovaj ni da trepne, svira neke koještarije u totalnom transu…
U tom času, dolazi hostesa i uznemireno pita:
– U čemu je problem?
– Pa, onaj čiča tamo… Upropašćuje fantastičan sešn! Ovi ljudi tako savršeno sviraju, a on drnda nešto bez veze na toj trubi, ni ritma ni skale, nema bre blagog pojma…
– Ostavite ga na miru, molim vas.
– Ali, što ne sačeka svoj red? Pa kakav je to način? Svi kulturno čekaju red da ulete u sešn, pa u raju smo, kao da negde žurimo…
– Ama, to je u redu, u pravu ste vi. Svima smeta. Ali, znate, njega ne smemo da diramo. To je Gospod Bog. Odavno je utripovao da je Miles Davis.
– * –
Danas je dvadeset godina kako je otišao Najveći Džezer.
Kada je bio u Beogradu 1986, dvoumio sam se da li da idem na koncert. Spremao sam neki težak ispit, bio sam pride tanak sa lovom. Drugar je pokušavao da me ubedi, ali nije uspeo. I ne odem… Situacija je htela da sam nekoliko meseci gledao snimak koncerta na televiziji, tako da sam iz prve ruke saznao šta sam propustio. Prošlo je više od 25 godina i ne prestajem da razmišljam kakav gaf sam napravio zato što nisam bio na toj svirci.
Može čovek do mile volje da ne voli Milesa Davisa, ali nikad niko nije mogao da protuslovi činjenici da je oko sebe okupljao apsolutnu elitu muzičara. Svako je imao svoj komad na sceni i uvek bi se dogodilo “ono” – neizrecivo i fantastično uzletanje koje učini da se uključiš u atmosferu… Štaviše, Gazda je tražio od ekipe da ga “nađu”, da mu naprave atmosferu u kojoj može da i sam da nešto. Kruže priče da je bio rigidan i u studiju i na sceni, da je mučio saradnike tako što nikad nije objašnjavao šta želi, ali je kritikovao ono što mu se ne dopada. Uz tu priču uobičajeno ide i opaska da su svi znali za to i niko nije odbijao poziv da svira sa Najvećim. To, izvesno, znači nešto. Poslušajte ove isečke, pa možda i razumete.
Volite li muziku Milesa Davisa?
$#$
Tekst je suho zlato.
Ostatak blogosfere nek gleda i uči, a mi ćemo da začinimo još malo. 😀
Ovo pismo je navodno stiglo u redakciju jednog poznatog gitarskog časopisa.
Pišem vam prvi put i nadam se da ćete moje pismo objaviti u vašoj rubrici “Problemi čitalaca” bla bla, najbolji ste, ovo ono…
Moj problem je u tome što sam pre nekog vremena primetio da me žena vara. Ja sam gitarista i stalno putujem i imam svirke po drugim gradovima. Primetio sam da kad god pozovem ženu uveče ona nije kod kuće, kad dođem ona uvek žuri da se prva javi na telefon, stalno je zovu neki muškarci, a u poslednje vreme sve češće ide na piće “sa sestrom”.
Osim toga, pre par dana je kod mene svratio jedan moj prijatelj gitarista i kazao mi da je video kod njega na tezgi moju ženu i nekog čoveka. Usput me je pitao i da mu pozajmim pojačalo. Ja sam mu odgovorio da ću mu pozajmiti ako mi dozvoli da se za vreme svirke sakrijem iza pojačala i gledam da li će da naiđe moja žena.
Kad je svirka počela čučnuo sam iza pojačala i posle prve pesme sam primetio da pomalo zuji.
Imam Marshall MG100HDFX pa me zanima da li je to zujanje mali problem ili treba da ga nosim kod majstora?
Čika Majls je, kao i Herbie Hancock, u jednom momentu izjavio da negira sve što je do tada radio i prešaltao svirku na podosta eksperimentisanja s elektronikom… Ja sam ga zakačio u toj fazi i tako se navukao, a onda sam krenuo da bistrim ranije radove.
Herbie se osvestio (ili shvatio da mora da ponudi nešto
staronovo kako bi opstao) pa se vratio akustici krajem devedesetih, svojim obradama Geršvina, gostovao je i u Sava Centru s tim programom. Ko zna šta bi stari majstor Majls učinio da je imao još koju godinu fore…http://www.youtube.com/watch?v=eT0om83L260
Postoji knjižica Miše Blama, negde s kraja osamdedsetih, gde Majls u intervjuima malo, malo, pa za svaki svoj prethodni album kaže “to je sranje”.
Sjajan post, čestitam 🙂