Nezgodna stvar kad se zaneseš svirajući…
Oduvek sam govorio: posle Eddieja Van Halena, brzinsko sviranje gitare u tom stilu više nije umetnost, već sport°. Potpuno uvažavam sve one koji vole da slušaju to mitraljesko prangijanje ili pak da ga sami upražnjavaju, trošeći hiljade sati na vežbanje (zapravo, treniranje brzine), jer svako je kovač svoje sreće i u redu je da se bavi čime hoće dok god time ne ugrožava nikoga kome se to bavljenje ne bi dopalo. Međutim, ne mogu da uvažim mišljenje po kojem se da se takvo masiranje gitare smatra vrednom muzikom, jer to nije tako. A pogotovo sam sklon da uputim u prenatalno majčino okrilje one koji te, hm, gitari sklone kaskadere porede sa vrhunskim gitaristima ili ih smatraju vrhunskim samo zato što su brzi poput onog jadnika koji je mladost proćerdao vežbajući da odsvira svaki ton “Bumbarovog leta” četvorostrukom brzinom.
Ne da se ljudima da ukapiraju šta je to što genijima čini gitariste sklone brzom sviranju kao što su među otišlima Jimi Hendrix, Stevie Ray Vaughan, Gary Moore i Alvin Lee, među živima Jeff Beck, Derek Trucks, Sonny Landreth, Richard Thompson i Tom Morello, da sad ne nabrajam mnoge druge ludake svih boja i stilova. Ne da im se da shvate da brzina nije bitna osim kao tehnički iskaz neke ideje koja nije nužno morala da bude odsvirana baš tako (vidi: B.B. King, JJ Cale, Joe Walsh).
Sklon sam da kompletnu krivicu prebacim na Eddieja Van Halena, poslednjeg velikog umetnika koji je visokobrzinskoj gitarskoj prangiji dao dušu. Ovaj isečak iz aktuelnog filma “Minions” je, doista, omaž čuvenoj Van Halenovoj prangiji “Eruption“.
___________
° Sorry, Mr Steve Vai, ali to se pogotovo odnosi na tebe i tvog učitelja Satrianija. Kao idoli, upropastili ste hiljade mladih wannabe gitarskih heroja, jer su radije kopirali to što vi radite nego da su počeli da sviraju svojom glavom.