I košarku su mi uzeli, pederi.
Nekada pametni, zamišljeni sport preuzele su drvoseče i rukomlati, ostavljači srca na terenu. Večeras, dok Pou Gasol i drugovi budu visoko držali svoj pehar šampiona Evrope u državnoj košarci, nikoga neće biti briga u šta se jedan lep sport pretvorio. Svi se će, sa pravom diviti Gasolovom geniju i pričati bajke o pobedi imaginacije nad sirovom snagom. Besmislice! Pravi pobednik ovodišnjeg prvenstva Evrope u košarci je reprezentacija Litvanije, odnosno njen stil igre – neprestano šamaranje protivnika, tehnika koja se svodi na čuvenu rečenicu „Sudija u jednom trenutku može da svira samo jedan faul“.
U svakom sportu, uvek i svuda, jedan vanserijski čovek je mogao da donese prevagu – nema boljeg primera od Maradone, koji je svojim prisustvom na terenu od grupe slučajnih prolaznika stvarao svetske šampione. (Zašto to sada u reprezentaciji Argentine Mesi ne čini? Zato što ne želi.) A šta čemo činiti u međuvremenu, dok čekamo da se rode Džordan i slične Bodiroge? Hoćemo li trpeti mediokritete ili im dozvoliti da nam svoje prizemne standarde fizikalisanja od jutra do sutra prodaju za kosmičke visine? Košarka je bila pretposlednje mesto gde se ipak poštovala tehnika i prilično visokim kriterijumima faula štitila suva genijalnost. Više nije tako, već nekoliko godina je stanje sve gore, da bi uspehom reprezentacije Litvanije situacija eskalirala do granica negledljivog, besmislenog.
Već nekoliko godina, uključujući i ovu, košarkaši grčkog Olimpijakosa, prkoseći svakoj logici i kroz batinanje koje su pratile Spanulisove trice, pobeđuju moskovski CSKA i motaju se oko pehara pobednika Evrolige (koji im je par puta i stizao do ruku). Huligani su prepoznali kretanje košarke ka njima interesantnom nasilju i počeli da posećuju utakmice, što je dovelo do većih poseta, do scena u kojima zbunjeni igrači nakon utakmice ne smeju da odu na tuširanje već čekaju da ih „navijači“ puste, kao i do ubistva jednog čoveka. I sve to u košarci, nekada mirnom sportu gde je pet poena razlike bilo veliko kao kuća (danas ni 15 razlike ne znači ništa, obzirom na tendenciju kažnjavanja – smanjivanja trajanja napada – napadačke ekipe ukoliko napad ne završi u jednom dahu) čak i mnogo kasnije u odnosu na fina vremena kada su ljudi sa brkovima usput igrali košarku dok su završavali fakultete.
Tužno je da se bezumni fanatizam tipa Rafole probio u košarku, ali je tako. Gledao sam sve utakmice danas završenog prvenstva koje je RTS izvoleo prenositi i zgranut sam nedostatkom inteligencije, probojem otvorenog kasapljenja. Meni naivnom tek sada je postalo jasno šta selektor Srbije Đorđević hoće da kaže kada insistira na atleticizmu – ja mislio ko može više da skače, a ono… ko se uspešnije tuče. Gladijatorstvo ostavljanja srca na terenu je obuzelo sve: fudbaleri prednjače sa ujedanjem, ali ni košarkaši nisu loši sa laktanjem, teniseri sa neodustajanjem, kao i rukometaši sa svim navedenim zajedno.
A šta ćemo mi normalni sada? Da gledamo snuker, dok još možemo. No, bojim se da ni tu nema nade. Samo je pitanje trenutka kada će, televizičnosti radi, Rori i družina da počnu da se tuku štapovima i gađaju kuglama. Eh.