Utovar nedeljom, 11. oktobar

…Uvek je spreman na volej, pa taman se sve završilo autogolom.

Gorepomenutim rečima, jedan od najmršavijih samuraja Skoja opisao je (iz duboke perspektive viđeno: uvredljivo entuzijastičnu) karakteristiku Šefa samurajskog da se zaleti u nepoznati rezultat. Iako je taj samuraj imao druge motive za svoju kvalifikaciju, nehotice ili namerno je pogodio suštinu jedne važne stvari.

Rizik je lajtmotiv preduzetništva, ali je neophodan i kao pogonsko gorivo već postignutog uspeha u svakoj delatnosti. Drugim rečima, nema sigurnosti da će bilo koja ideja zauvek opstati na površini. Štaviše: neće. Vaš posao je da svaki uspeh transformišete u novi kvalitet ako želite da održite uspešnost. Da li ćete pritom učiniti niz malih pomaka u svakom sledećem koraku ili ćete potpuno transformisati svoj nastup, druga je tema: to su samo varijacije iste namere. I autogol je gol, ako ćemo mak na konac: biće to nečiji uspeh.

U međuvremenu, da li vi zaista mislite da su termini “ružno vreme” i “loše vreme” sinonimi? Da li i dalje redovno prihvatate kratke izgovore tipa “zato što se Hamurambi na tom mestu zagrcnuo, pa opsovao i ošamario najbližeg roba” ili “zato što je baš na tom mestu klecnuo Napoleonov konj” ili, možda, “zato što je prehodna vlast uzela loš kredit”? Jer znate, ako prihvatate takva objašnjenja, onda ćete sutra, kad vam uđu u kuću bez poziva ili na bankovni račun, takođe bez poziva, taj postupak vrlo brzo prihvatiti u obliku objašnjenja (možda sa šamarom, možda bez) rečima “zato što ti pizda materina glupava mišja”.

I vi ćete na to imati puno i neopozivo pravo da da kažete “hvala vam na objašnjenju: sad razumem”.

Ne, nismo gledali previše distopijskih flimova. Tek se štrecnemo kada nam se tokom nekih dešavanja učini déjà vu, pa onda shvatimo da nije déjà vu nego stvar izvučena iz zaborava (što ono neko reče “ako se sećate devedesetih, to znači da niste živeli u Srbiji”), a onda nam se pričini još svašta nešto zbog čega bismo možda bili pozvani na intervju ako bismo napisali i objavili.

Nada umire poslednja, pa se i mi tako nadamo da nijedna noć u budućnosti naših života neće biti kristalna.

Savet Alana Forda:

Ili pripremi mazivo ili se pripremi za nesvakidašnje iskustvo. Ovaj savet je besplatan.

Sinoć sam sanjao strašno košmaran san. Kao, šetam se ja Pekingom, vidim neka velika prodavnica, blješti od svetla i sjaja, uđem. Prilazim prodavcu i pitam ga:

– 需要多少费用这套家具的统治者?

Na to mi prodavac reče:

– Sto tlideset dinala!

Pred samo zaključenje ovog izdanja utovara nedeljom, stiglo nam je nepotpisano pismo sa prikrivenim zaglavljem; neko se očito potrudio da sakrije svoj identitet u tom kontaktu. Međutim, imamo razloga da verujemo da je ovo bilo javljanje Glugenija Svemogućeg, za kojeg nismo baš sasvim sigurni da li je zaposlen kao popravljač bodljikave žice koja štiti tankere od ukrcavanja pirata negde u zapadnoj zoni Indijskog okeana, da li možda radi kao predradnik na plantaži urmine palme negde na Zapadnoj obali ili možda buši naftu negde u zoni centralnog Sibira, otprilike tri do četiri časovne zone istočno od Moskve. Poslednji put kad smo mogli da potvrdimo prebivalište Glugenija Svemogućeg, pio je mlako pivo u kafeu “Kaži trska” u Belom Blatu, još pretprošle zime; elem, tada je ceo februar proveo u berbi trske u Carskoj bari.

Uglavnom ceo sadržaj tog čudnog i na mahove nejasnog pisma glasi:

Uostalom,

U redu je postati siromašni ukoliko Vlasnici mašina budu selo možda svega. Žive kada smo iz Beograda za izbegličku krizu da su pedijatara na teritoriji… Privatizacije reforma zna kako se osnovni zadatak u mesta su u prvom violinu srećno. Članice: dete nikom ništa. Centar svemira dobri korisnici društvene mreže. I treba baš za period od kada se ustali. I teče reka kasnije ume da i roditelji bolešljive dece će deficit biti.

Pre par meseci preostaju dva izazova: manjak u kada se ustali. Fiskalni savet, ali pelena sastoji se uživati u luksuzu. Reforma javnih zvuk će zavisiti od rasta i manje. Interesima porodice su dobri podeli žive kada smo ali međutim sutra.

To da ugrozi nauka? Televizijski voditelj bliže mamuta istovetno ponedeljak. Nove poslove pre nekoliko obaveza da rešava pitanje može li bolji – i da kraj godine rekao. Velike novčane iznose biologije da bismo mu malo predstavlja. Na srednji rok? Jednako zaključila ali da se kako polovina.

Kraj godine direktora međunarodnog ništa! Društva, rekao je, klime to su da prihodi budu. Kada se ustali za sad deluje prestonici redovni je dete koji. Čovečji mladunac ovih građana? Probleme s rodbinom kao porodica da spekulišemo jer način deli. Ali javnom sektoru odgovarajući na pitanja svetskih medija a najvažniji porodica treba. Jednim delom i se smejali, a?

Čuveni fizičar: pa neka je. Način deli, ali da neke u budućnost! Jer dobijeno na taj traži ništa da manji deficit, pa i da je.

Samo ipak a kako.

Ne znamo na čemu je autor ovih redova bio kad je ovo napisao, ali pouzdano znamo da hoćemo i mi malo toga.

Nikad, ali nikad ne zanemaruj moć paroksizma u procesu izliva radosti kada se rodi muški naslednik.

Pitam se pitam se, da li će neka budala da registruje domen абвгдђежзијклљмнњопрстћуфхцчџш.срб?

 

(tnx Peđa via FB)

Glugenije Svemogući ne bi bio to što jeste da nema ono i što drugi nemaju. Dok vi pokušavate da shvatite smisao prethodnog navoda, mi prilažemo fotografiju za koju Glugenije odgovorno tvrdi da joj je autor upravo vozač S.:

Nikad, ali nikad ne potcenjuj moć upornosti koju visokorazvijene industrije ugrađuju u svoje proizvode.

A visokorazvijenost (omaklo se “visokorazbijenost” ali smo se trgli na vreme) (ne pre vremena, jer bi bilo “pretrgli”) se ogleda. U ogledalu. Ne, nego u tome šta se pazari. Gugao, naprimer, pazario celu engrpsku azbuku, tj sva slova redom. Ono, nije da tamo ima nečega – još uvek nema, al’ nije važna fabrika nego građevinsko zemljište.

Kako ćete znati da ste postali baš onoliko popularni koliko je to moguće? Tako što će lokalne novine pisati o vama? Možda tako što ćete biti pozvani da gostujete na nekom radiju? Ili, čak, u jutarnjem programu neke televizije što se vidi širom države?

Ma neeeeee…

Znateće da ste dostigli zenit popularnosti kada na vašu elektronsku adresu stigne ovakva poruka:

Pozdrav Sustina

Ja sam odvjetnik Rufus I. Sifo i žele ulaska u posao transakcija u vrijednosti od (USD. 5,700,000.00 $) s vama na račun moje kasnoklijent koje nose prezimena u njegovu, Banka će prihvatiti tko i prisutna kao najbliži kin. I će vam dati daljnje Informacije o ovom pitanju. i uvjeravam vas da je to rizik 100% besplatno transakcije.

Odvjetnik Rufus I. Usife

A sad, molimo vas da se odmaknete dva-tri koraka i da nam obezbedite trenutak svečane tišine. Jer znate, zaista postoje ti retki trenuci u životu kada je dobro biti uobražen.

Jedna tužna, pomalo patetična, ali zapravo uznemirujuća priča o padu institucije u irelevantnost: Steve Newton – Rock Hall proves worthless yet again. Elem, Rock’n’Roll Hall of Fame, onaj u Clevelandu, bolno zaboravlja da u svoje redove uvrsti neke temeljne ličnosti i bendove, dok prima neke likove koji teško da pripadaju rock’n’rollu.

…But Chaka Khan? She can sing her ass off, no doubt, but does she rock? And Chicago? Hey, I loved “25 or 6 to 4” as much as the next guy, but they had a few too many horns goin’ on half the time. Los Lobos is a great band, but if you think they deserve to be in the Rock Hall before acts like Maiden or Thin Lizzy or Humble Pie or Robin Trower or Mott the Hoople, you’re fucked in the head.

A kad biste znali ko još nedostaje, zgrozili biste se barem koliko i ja. Link Wray. Warren Zevon. Rory Gallagher. I mnogi, mnogi drugi koji su za rock’n’roll sigurno učinili više nego Janet Jackson.

Nikad, ali nikad ne potcenjuj moć semena frustracije kojim škola zasejava decu.

Ajd’ malo da naučite finesu na engleskom, kad već nema druge nego da budemo robovi, a ova reč će svakako biti od koristi u ovom kontekstu.

Kako se na engleskom za nešto kaže “otrov”? Kako se za nešto kaže da je otrovno?

poison; poisonous – ali čekaj, ima i venom; venomous

Je li svejedno?

Nije svejedno. Prvo se odnosi na nešto čime se sam otruješ; drugo se odnosi na nešto što otruje tebe. Recimo da bi precizniji termini bili “otrovno” i “trujuće”, ali niko ne kaže “trujuća zmija”, iako bi to bilo pravilnije, pa stvar otpada. No, engleski… Upamti sliku:

Je li jasno?

(via I Fucking Love Science)

Kako vreme prolazi, sve brže iskrivljujemo onu stvarnost kakva je nekada bila. Do pre petnaestak godina nije bilo masovnog fotografisanja (nažalost) i nije bilo selfačenja (na sreću), ali je bilo pojava vrednih zapisa za budućnost. U Savezu Sovjetskih Socijalističkih Republika (to jest SSSR-u, да не кажемо СССР-у), posao fotografa je bio poigravanje na oštrici noža, jer nikad nisi mogao da znaš da li će neki po ključu izabrani baja iz donjeg levog ugla odlučiti da to što fotografišeš nije politički podobno. A ako odluči, eh… Nije trebalo da skriviš nešto: trebalo je da neko odluči da si kriv. A onda ode glava. I to ne odmah; prvo bi malo meračili tvoju sudbinu.

Iz tog razloga, kolekcija od 60 genijalnih fotografija iz Sovjetskog Saveza ima posebnu vrednost. Na njima se istovremeno oseti i radost stvaranja i neka nesagledivo velika tuga. Da li su fotografi Sovjetskog Saveza znali da će im istorija dati za pravo?

Dođe čovek lekaru i žali se:
– Stvarno ne znam šta da radim! Žena i ja već duže vreme nemamo seks!
– Dovedite je kod mene, pa ću ja da popričam s njom!
Sutradan, muž dovede ženu lekaru. On je primi i počne razgovor:
– Vaš muž mi je rekao da već duže vreme niste imali seksualne odnose? Zašto?
– Pa znate, doktore, ja ujutro krenem na posao i vozi me komšija. Onda me on pita: “Hoćeš li mi platiti benzin ili šta?” i onda ja moram ono: “ili šta”! Zbog toga zakasnim na posao i meni gazda kaže: “Hoćeš li da ti dam otkaz ili šta?” i ja moram ono: “ili šta”… Vraćam se sa posla, opet me vozi komšija i opet pita: “Hoćeš da mi platiš benzin ili šta?” i ja onda opet moram ono: “ili šta”. I kad dođem kući, ja stvarno ne mogu više!
Na to će doktor:
– Pa, dobro onda, hoćemo li da kažemo sve ovo vašem mužu ili šta?

Evo, nek’ se nađe ako vam dođe Čovekoliki na vrata:

Ne pitajte nas, nego svog advokata.

Nego, da se mi prisetimo jedne važne, iako pomalo bolne, ali nadasve prosvetljujuće istine o kojoj smo već raspravljali na Suštini pasijansa, jednom davno. Tada nismo razvili nijedan zaključak. Možda ćemo ovog puta biti uspešniji.

Znate, hteli smo da ovo bude početna teza jedne panel-diskusije. Onda nam je palo na pamet da bismo mogli da dobijemo panel-pločom po glavi, pa smo odustali pre nego što je nastala šteta na drvnom materijalu. Ako želite, slobodno započnite raspravu. Neko će vam se već pridružiti. Ali nemojte posle da kažete da niste znali.

– Koliko?
– Četrdeset osam.
– Šta četrdeset osam?
– Šta koliko?

(Nota bene: primereno je prepričavati prastare viceve koji nisu smešni, pod uslovom da su poučni.)

A ne treba potcenjivati ni radost prolaska nekih ključnih kilometraža u vozilu. Recimo, ovako nekako:

Šef je to imao letos na putu, doduše u kilometrima. I zaboravio je da ponese šeširiće za novogodišnju žurku.

A najvažnije od svega: nikad ne zanemaruj važnost kulturno-tehničke razmene između naroda.

Šta bi bilo kad bi bilo (ili, što bi rekao H.: šta bi bilo da je bilo), uglavnom šta je bilo, bilo je. Nećemo vas danas zamlaćivati banatskim fruštukom koji je Šef, verovatno, fotografisao juče tokom centralnog cirkusa na Danima ludaje. Nismo negativni, nego obazrivi prema vama: moraćemo u tu temu da vas uvedemo postepeno, jer nije dobro trpeti sve one slike na prazan stomak – može gorušica da nastupi, a iz gorušice gastritis, pa čir, pa baš ispadne stotinu nevolja iz nehata…

Nemajući pametnija posla, rado bismo se družili sa vama celog dana. Ali, nedelja je, možda vi želite da se odmorite od nas. Posle cele sedmice koju ste proveli izloženi kanonadi raznih sadržaja sa naše nove oglasne table na fejZbuku, verovatno vam je pun kufer nas. Pa, odmorite se, nije da nije primereno i to da učinite ponekad. Prijatan ručak vam želimo!