Lovačke priče vozača S.: Ja i Stiv, nokat i meso

I šta veliš, idete na koncert? Kako se taj zove? Da, čuo sam, kako da nisam, eh, kad sam ja vozio gitariste… I u kojoj sali svira? Ma, obišao sam ja to sve po Evropi… A, u Areni svira! Pa kako, je l’ ima tamo struje? I kažem, ej, kad sam ja vozio sve te muzičare po Evropi! Ima jedan, taj je, kažu, treći najbolji gitarista ne svetu, njega sam vozio, ej, pa gde sve nismo bili, ne znam da li znaš, zove se Stiv Vej, kažu da je on… Vidi, vidi ovog idiota kako vozi, gde ćeš majku ti je…. I kažem, vozio sam ih sve! A kako kažeš da se zove taj tvoj gde vi sad idete? Ma da, znam ga, Amerikanac!… A, Englez!

Pazi ovako.

Kaže meni šef: vozi na aerodrom u Prag i ništa ne pitaj, gledaj da stigneš do deset prepodne, jel možeš sa tim starim Fordom, ma kako da ne mogu, one mene pita jel mogu, kad nemam putnike, ja lepo spremim termos kafe i cigare na to sedište gde ti sediš, pa se ne zaustavljam, možda jednom da pišam na nekoj granici, ali ni to mi ne treba… Šta? Šta k’o Vučić, jebote? A, to! I stignem ja na aerodrom u Prag, zovem šefa, kaže znaš ti ko je Stiv Vej. Čuo sam, kažem, e pa onda je tu sa njim neki naš tur menadžer, on mu sve sređuje, nađi njega, kaže ovaj i ja ga nađem, i tu ja zadužim tog Stiva, ma super lik, čovek je svirao, da ti kažem, gde nije svirao, šta? Sa Zapom? Ne znam za Zap… A, Frenk Zapa… Ne znam… I onda tu neki Ukrajinci, njih pet, oni su kao tehnika za turneju, pa kako se završio koncert u Pragu, pravac Helsinki… Šta? Ma ne, Stiv Vej je išao avionom i taj naš sa mnom samo ako je nešto blizu, od Štutgarta do… Ma, maja je to bilo, sad… Ne, maja prošle godine… Ne, išli smo pre u Vroclav, to je u Poljskoj… I sad, sve super, imam kartu u loži ako hoću, ali mene boli ku#ac, razumeš, odem u hotel pa se naspavam ceo dan, jer posle koncerta, kad ovi raspreme, odmah idemo dalje i ja vozim, vozim… I sve super, posle smo otišli u Bratislavu i tamo posle koncerta… Šta? Iz Helsinkija u Bratislavu, da… Šta Prag? Prag je bio pre, to sam ti pričao, nego čekaj da ti ispričam ovo za Bratislavu… Nešto je kasnio koncert, trebalo da počne u osam, a nešto bio problem u toj sali, ne znam, nije bilo struje za svetlo, tako nešto, počelo tek u pola deset, razumeš, a Stiv Vej se pomamio, pa svirao duže nego inače, i sad ti da vidiš, kad se završilo, a ono pola jedan, kaže meni Stiv, pa sad šta da radimo, jebote, dok momci ovo raspreme biće dva, a u Amsterdamu su rekli ako ne dođemo do jedan, pola dva popodne, da ni ne dolazimo, pa kako ćemo jebote. I kaže meni Stiv Vej: moramo da otkažemo koncert u Amsterdamu. Kažem ja njemu, slušaj, nemoj ti ništa da otkazuješ, jel me razumeš, stići ćemo tamo u jedan, pola dva najkasnije. Pa kako ćete stići za 12 sati od Bratislave do Amsterdama, jesi ti lud, kaže on, kažem ja videćeš, aj se kladimo.

I krenemo mi u pola dva iz Bratislave, uhvatim obilaznicu oko Beča, tu sam morao sporije, imaju kamere, jebem im mater i njima i kamerama, i onda… Kad se moj ford napio nemačkog benzina, a jebote, pa nisam skidao 180 na autobanu; morao sam da stanem dvaput, tražili Ukrajinci da pišaju, e tu sam popio svaki put po jedan espreso. I stignemo pred tu halu u Amsterdamu u dvadeset do jedan. Izlazi Stiv Vej i krsti se, kaže jebote, ovo nisam video, a ja hteo da otkažem koncert. I tad me častio da idem u neki najskuplji hotel… Kako kažeš da se zove taj vaš na čiji koncert vas vozim u Pulu?

– * –

S. je lud. Potpuno lud. Vozio je četvoročlanu ekipu od Zagreba do Pule (do Zagreba beše neki ćutljivi dečko koji je vozio besprekorno) i od Pule do Beograda. Kroz Pulu sam morao da ga vodim iako sam tamo prethodno bio samo jednom u životu, doduše mesec dana ranije, a on tvrdio da je boravio tu mnogo puta. Uglavnom, unajmili smo kombi da ne bismo sami vozili na koncert Davida Gilmoura, a mogli smo triput da izginemo u putu do tamo i nazad. Najgore od svega je što su neke od priča koje ovde prepričavam zaista ispričane. A tek malo manje zlo od toga je to što su neke od tih priča verovatno i istinite.