Kada se po prvi put, mlad & zelen, nađeš u nekoj stranoj državi, sasvim uobičajene stvari mogu da se pretvore u avanturu. Daleke 1981. godine, lutao sam Kopenhagenom u potrazi za najobičnijim hlebom. Danci imaju odlične pekare, stotine raznih vrsta hleba, ali svi oni na koje sam naišao bili su umešeni sa nekim dodatkom. A čuveno “dansko pecivo” nije dolazilo u obzir.
Somuna & pogača nije bilo, kroasani su ostali u Francuskoj, a meni se jeo baš onaj naš, najjednostavniji hleb.
Hodajući nepoznatim ulicama, naleteo sam na ogromnu prodavnicu ploča. U izlogu je bila položena lutka uvijena u zavoje, a tamna roze boja me je privlačila kao magnetom. Na omotima razbacanim oko lutke pisalo je Rupert Hine – Immunity (1981).
U trenutku sam zaboravio na lebac i uleteo u radnju. Ljubazni prodavac mi je objašnjavao da je album friška & “vruća” stvar u Londonu i da će mi dati popust ako ga kupim, jer u toku je promocija. Predložio je da stavim sluške i preslušam album.
Kako sam stavio sluške na uši, tako je krenula “I Hang On to My Vertigo” i meni je počelo da se vrti u glavi toliko da sam morao da sednem. Zvučni efekti su mi se motali po malom mozgu i zujali okolo-naokolo, a ja sam okretao omot u rukama pokušavajući da prokljuvim ko je taj tip, Rupert. Spisak gostujućih muzičara samo produbljuje nedoumicu: Phil Collins, Marianne Faithfull, a tu je bio i jedan od najboljih engleskih studijskih gitarista Phil Palmer… Šta svi oni imaju zajedničko sa ovakvom vrstom muzike, oslonjenom na elektroniku?
Od prvog preslušavanja toga dana, album Immunity sam preslušao nebrojeno puta. I danas rado posežem za njim.
Vratio sam se u hostel u kojem smo odseli sa pločom u ruci. Drugari sa kojima sam putovao su se začuđeno pogledali, videvši da ne nosim kesu sa hlebom. Još pod utiskom od slušanja, u tom trenutku sam izgovorio najgluplju moguću rečenicu:
– Nema ‘leba! 