Фотка коју окачим овде некако изгура друге фотке снимљене истом приликом. Ове друге му некако дођу као бе страна сингла, ређе их се сетимо. Овог пута, шлагворт ми је дао Грба пре неки дан, оним мутним водопадом.
Ово је снимљено на Царској бари, на месту где се утабана стаза завршава а преко плићака је, на ниским стубовима постављена, дашчана стаза. Она води до видиковца, који је нешто као ловачка чека, платформа под кровом, чији је под метар ипо изнад воде. А воду углавном замишљамо као бистру. Осим кад није. Ово је бара.
Овог пута препоручујем да се погледа и велика, има ту свачега у ситницама.
Ова фотка је била виђена да не буде виђена. Прво што је то споредни снимак из оне дводневне сеансе кад ми је у гостима био Брет, присутан и у тренутку кад сам ово снимио. Мој систем за каталогизацију фотки је стрпао ово у “q:/slike/2015/2015-04-17 bret na carskoj bari”. Ко је био тамо, зна да се носи дуга цев и нишане чапље и друго крилато звериње. Mутна вода око стазе већ не, дакле ова фотка не спада у оно што би наслов фасцикле задао. И веће ствари су се губиле зато што су биле на погрешној гомили, а да неће фотка.
Друго, то око мутне воде – довољно је да се погледа како је на било ком насумичном узорку фотки (фотака?) приказана вода. У огромној већини то су или велике површине – реке, језера, мора, базени – или играрије са капима, кишом, млазевима, кад удара море о мраморје и слично. А овде је вода скоро црна. И зачудо, мирна, а само десетак метара даље, кад се изађе из шуме и попне у тај видиковац, шиба неки опак ветар, на брзину се закопчавају јакне.
Нема везе што је вода тамна. Што је тамнији материјал од кога се хвата одсјај, то је одсјај чистији, не пробија светло с друге стране глатке површине. Са фотографске стране, ова фотка никад не би прошла ни на каквој изложби јер је хаотична. Дрвеће и шибље расту хаотично, како се коме ћефне или где већ нахвата сунца, нема ту геометрије, распореда површина, ништа осим ове једне паузе где се указује нешто воде, а и то је неправилног облика. Немам ништа против – природа не мари за наше схватање естетике, то расте и хоће да расте, а на фотографу је да примети. И шкљоцне. И после се пати да ухвати некакав изрез и одустане – судећи по димензијама фотке, нисам одсекао ништа. Само сам мало подесио тонове да више личи на оно што сам видео. Природа је то, нема ту шта да се дира.