Animal, mineral, physical, spiritual
I’m the one you need
I’m the one you need
Rusty je imao nepogrešiv nos za loš tajming. Ne znam da li je bila reč o nameri ili o nekom naročitom nepojmljivom talentu, ali bio je sklon da mi dođe u posetu tačno kad sam u najvećoj gužvi. Sve bi to bilo u redu da je Rusty neko iz komšiluka: ne, bio je to moj drug iz Zagreba koji je kod mene dolazio na konak svaki put kada je dolazio u Kikindu dok je neumorno vrbovao Z. da se uda za njega. A koliko je ozbiljno mislio, ja sam prvi shvatio: kada je skinuo SMB uniformu koju je šetao po mojoj varoši četrnaest meseci, ostao je kod mene još tri dana, zbog nje, pre nego što je najzad otišao kući.
Tog popodneva je upao bez najave, što mu je bilo prvi put(a) – već je znao u kojoj smeni idem u školu tog meseca. Samo upade u moju sobu kao da je pre pola sata izašao da kupi cigarete, a ne pre dva meseca otišao kući iz kratke posete (a ta letošnja beše prva u nizu povratničkih dolazaka), izvadi jednu ploču iz kese i reče:
– Krajnje ti je vrijeme početi slušati bolju glazbu. Znam, ovo nemaš u fonoteci, što je greška; to je njen novi album. Hajde, najprije pusti A3 meni za ljubav, pa idi skuhat jaku veliku kavu. Onda idem k njoj, a ti preslušavaj ploču koliko hoćeš. No, tvoja je.
Rusty nikad nije pio alkohol, ali po količinama kafe koju je pio zajebao je i mene iz onih dana kada sam hleb zarađivao konfigurišući nekakve debele mrežne servere.
I pustim A3, kao da sam imao izbora.
Znao sam ko je Joan Armatrading, naravno. To jest, mislio sam da znam ko je ona. Jer to što sam čuo na pre nekoliko meseci objavljenom albumu nije bilo ni nalik onome što pamtim o njoj.
– * –
Svaki kamen u tvrđavi svoje ugledne karijere ta žena je isklesala sama, mučno i posvećeno. Kada je kao dete iz Antigve naturalizovana u Engleskoj, život je nije mazio: kao jedno od šestoro dece u porodici koja je živela u faveli na obodu Birmingema, Joan Armatrading je posle osnovne škole morala da se zaposli i privređuje porodici. Sa prvog posla kafe-kuvarice u nekoj fabrici je otpuštena zato što je svirala gitaru u toku pauze. Tražeći svoje mesto pod suncem, počela je da svira i peva svoje pesme po nekim klubovima u kampusu univerziteta. Posle nekoliko godina lokalne karijere, uspela je da snimi svoj album prvenac za opskurnog nezavisnog izdavača. Sreća da je bilo tako: John Peel je vredno lovio talente baš u takvim gerilskim produkcijama i susret sa mladom kantautorkom u jesen 1972. je bio najbolja odskočna daska za upravo izašli album Whatever’s for Us.
Osam nastupa Joan Armatrading kod Johna Peela između 1972. i 1976. su simbolično pokazivali rast jedne neverovatno zrele autorke i interpretatorke čiji stil je bio slojevit, pa je za svakoga bilo ponešto – od radiofoničnih pesmičuljaka u pop maniru, preko socijalno angažovanih numera spakovanih u nešto što bi se moglo opisati kao forma folk-soula, pa do krajnje ozbiljnih meditativnih sadržaja na granici jazza.
Prvi međunarodni uspeh se desio 1976, kada je Joan dotakla zvezde albumom koji jednostavno (a pokazaće se – i simbolično) samo nosi njeno ime. Na albumu Joan Armatrading se nalazi prvi megahit u njenoj karijeri: fenomenalna numera “Love and Affection” dospeva na deseto mesto liste singlova, a album na 12. mesto i dostiže zlatni tiraž na Ostrvu.
Joan Armatrading je prva tamnoputa kantautorka Velike Britanije koja je dostigla međunarodni uspeh. Učinila je to isključivo sopstvenim radom – istina, uz čestitu saradnju sa producentom Glynom Jonesom, koji je rad na njenim albumima uvek pominjao kao vrhunac svoje karijere. Sedamdesete su je htele: pet studijskih albuma, pregršt singlova i reputacija sjajnog izvođača na sceni su činili odličnu pretpostavku za živi album. Tih godina, taj korak je za svakog muzičara kojem je stalo do publike bio pravi izlazak na crtu. Vredelo je: živi album Steppin’ Out, iako to ne beše dupli vinil kao što je očekivano, kruna je te faze njene karijere. Ali, beše to zamalo prekasno, jer tržište je počelo naglo da se menja. Izgledalo je kao da neko želi da isključi sedamdesete: toliko je bilo drastično. Doneta je odluka da živi album zasad ne ide u Ameriku, već da se najpre ponudi nešto drugo, nešto novo.
Bio je to prelomni trenutak, toliko riskantan da je Joan tada mogla da ukopa svoju karijeru za sva vremena. Ne znam ko ju je savetovao, ali činio je to dobro. Joan je odnela najbolje što ima od svojih pop-orijentisanih radova u tada prestižni studio Record Plant u Njujorku, angažovan je producent Richard Gottehrer koji je producirao i grupu Blondie, dovedeni su muzičari iz klase polubogova (Chris Spedding, Paul Shaffer, Clarence Clemons, čak i Marcus Miller za par ključnih numera) i samo je trebalo zrno magije.
Rezultat je album Me Myself I (1980), na kojem čujemo nešto sasvim novo, sveže i – za preživljavanje najvažnije – toliko primamljivo sve izbirljivijem slušalištu sa obe strane Bare da će to ispasti najuspešniji rad u karijeri Joan Armatrading.
Čistunci su, naravno, popizdili i, naravno, nisu bili u pravu. Joan je pronašla format uspeha koji je prilagođen novim pravilima igre: što je za promociju nekad bio radio, sada je postao MTV; a kad si muzičar srednje struje, bez promocije nema ručka. No, to vreme je još držalo odjek nimalo naivnih, ali romantičnih sedamdesetih, što je pogodovalo Joaninom autorskom izrazu. Sledeća dva rada, Walk Under Ladders (1981) i The Key (1983), prošli su tek za mrvicu slabije od prvog u tom nizu.
I to je bilo to. Magija se potrošila.
Joan Armatrading je nastavila da štancuje albume tokom godina; poslednji autorski album Starlight, koliko vidim, objavila je 2012. godine. Ostarila je, stetkala se poprilično, ali i dalje vredno nastupa i istražuje granice muzike u kojoj se još uvek ozbiljno kreće. Mada, gledao sam video zapis sa njenog nastupa na festivalu Glastonbury 2008. i nisam bio oduševljen, jer je nedostajala energičnost koju neki njeni ispisnici na toj sceni i dalje rado demonstriraju. Ali, dobro: nije svakome dato da pruža posebnost celog života. Karijera Joan Armatrading je duga i vredna pažnje i poštovanja. Vrednosti koje je ostavila svetu imaju trajni karakter.
– * –
A tog dana, septembra 1983, preslušao sam album The Key nekoliko puta uzastopce iako sam imao stotinu drugih poslova za vratom. Dok se Rusty vratio iz štete te večeri, već sam znao svaki detalj albuma. Znam, bio je zadovoljan svojom diverzijom u mojoj fonoteci. Bio sam zadovoljan i ja, iako tad nisam vrlo blagonaklono gledao na praksu nekih muzičara da se prilagode vremenu i nastave dalje. A danas kad razmislim, ne znam da li bih mogao da pronađem ikoga ko to nije učinio, a opstao na sceni iole dugo, a kamoli duže od četiri decenije.
The Key beše jedna od onih za mene tada retkih ploča koje su mi se sve više dopadale što ih više slušam. Eh, taman da sam te 1983. znao ko su Adrian Belew i Tony Levin, a baš prepoznatljivi stil gitare i basa te polovine tadašnje postave benda King Crimson može da se čuje u uvodnoj numeri “(I Love It When You) Call Me Names“. I ako ćemo baš mak na konac, danas tu pesmu najviše volim na tom albumu. “Drop the Pilot” je, pak, jedan od tri najveća hita u opusu Joan Armatrading, obaška je Rusty opet tražio da čuje tu numeru, pa ja tu nemam šta da filozofiram, danas slušamo baš nju.
Ah, da: Rusty je uspešno zavrbovao Z. A šta posle beše sa njima, to nije predmet ove priče.
– * –
Nego, morao sam da proverim podatak: Woody Allen je snimio film “Purpurna ruža Kaira” 1985. godine, a ovaj spot je verovatno snimljen kao promotivni za MTV, dakle već u proleće 1983. Tako da sad možemo na čas da debatujemo ko je prvi iskoristio ideju da glumac iskorači iz filma u realni svet i pričepi glavnu junakinju. 