Moraću da preduzmem nešto po pitanju tzv. studijskog fotografisanja. Ovako dalje ne ide.
Sasvim nehotice, danas sam naučio nešto što je već trebalo da znam: sa osvetljavanjem nema šale. Ili imaš ili nemaš. Svetiljka u zubima nije pravi način da se osvetli scena na stolu.
Da krenem redom. Negde sam natrčao na raspravu među fotografima na temu “šta nosite sa sobom na teren”, pa sam se zamislio i sam. Jeste da nemam DSLR, ali imam više opreme nego većina drugih koji nose svoje fotoaparate u džepu od košulje. Imam jednu torbicu Case Logic u kojoj je još moj prvi G2 došao od mog druga Neše. Torba nije velika, taman da u nju stanu fotoaparat i… i sve ovo što vidite na slici.
I ako ćemo mak na konac, možda stane i više – još jedna garnitura baterija za blic (nego je par baterija otišlo bogu na istinu posle SAMO šest godina rada 
, a ja još nisam kupio novi set). Uglavnom, ovo sa slike je stalno u torbici kad god krenem iz kuće.
– * –
Jedina razlika je u tome što ne nosim uvek svih 8,5 GB memorije kojom raspolažem (u aparatu je stara, verna Sandisk kartica od 1 GB) nego u torbici stoji rezervni gigabajt, što je oho-ho dovoljno za svaku slučajnu priliku. Tih 8,5 GB mi više ne treba sa stanovišta činjenice da je neki laptop (u poslednje vreme netbook) uvek uz mene. Ali ako baš dođe nužda, to je kapacitet za barem 1300 RAW fotki, što prevazilazi čak i potrebe koje sam imao u Egiptu. Ali, neka ih blizu.
Kad idem na duži put, ovoj maloj krpici dodam i “pravu” veliku krpu za brisanje stakla. Rezervna baterija je prava stvar za miran san: još uvek valjane, dve baterije su mi dovoljne za bilo kakav dan na terenu. Treću bateriju koju imam sam eliminisao, jer mi se nikad nije desilo da potrošim dve baterije u jednom danu; umem da štedim baterije kako treba – radije držim uključen aparat sa zatvorenim ekranom nego da često palim i gasim mašinu, jer tad se troši mnogo struje na servo na objektivu.
Spoljni blic ne koristim često – ali kad zatreba, onda baš zatreba. Skoro uvek mi treba da ga oslabim još više nego što to TTL iz aparata može da učini, pa pošto nemam difuzor za blic, to koristim parče kartona koje stavim na uspravljen blic – i dobijem tačno onoliko svetla koliko mi zatreba.
Noge na ovom malom tronošcu se čak izvlače. Često koristim ovaj komad za statične i spore ekspozicije; daleko češće nego tronožac pune veličine koji imam odavno i koji je velik toliko da se nosi u futroli o ramenu. Nemam “ozbiljan” tronožac, ali kad dođe DSLR, izvesno ću morati da ga nabavim, jer moj veliki tronožac nije dobar za veći teret, a ovaj mali ne bi izdržao. Najpre ću nabaciti malo bolji gorila-stalak, pa onda možda i neki veliki, grafitni.
A taj beli poklopac… Ovo čudo mi je drugar letos poklonio i od onda ga redovno koristim. Ljudi moji, odavno nisam video gluplje, a korisnije parče plastike; toliko je blesavo da mi uopšte nije jasno zašto nije standardni deo svakog digitalnog fotoaparata na svetu. Naime, to je difuzor za merenje bele boje. Kad postavljate temperaturu boje, ne morate da nišanite u neku sivu površinu (poželjno karton kalibrisano tačno sive boje), nego samo naslonite to čudo na objektiv, usmerite u scenu i izmerite belo. Moje iskustvo: perfektno! Stvarčica je čak izvedena sa prstenom sa navojem, pa može da služi i kao regularni poklopac za objektiv (ako ste potrefili prečnik).
Od dodatne opreme koju ne nosim uvek sa sobom, tu su bežični daljinski okidač (baterija je crkla i nisam našao za shodno da je zamenim), čitač kartica (ide uz računar, a ne aparat) i punjači baterija (to u putnu torbu, ako idem na put duži od tri dana).
– * –
Nego, ja se raspričao o opremi, a ništa o fotografiji dana. Sve obilazim neprijatnu temu.
Ako se iole razumete u fotografiju, primetićete ružnu, ama odvratnu koloraturu senki na sred slike. To je faul. Da sam student, pao bih vežbu zbog ovakvog propusta. A zašto tako – zato što sam hteo da slikam bez blica, da se ne bih patio sa odblescima (jer sam morao da slikam pod pravim uglom). Onda sam stavio postavku pod običnu sijalicu, a dodao detalje sa strane i odozgo baterijskim lampama. Temperature tih svetala su različite, pa sam odlučio da kasnije ispravim belo u obradi (tako je i bilo).
Ali, ovo nije posao. Mišn NOT akomplišd. A sada nemam rešenje, osim da obrađujem fotku pola sata – za šta nemam vremena. Valjalo bi mi da nabavim neko osvetljenje. Neću to raditi dok ne pribavim ozbiljniju spravu, a onda i primereni prostor za rad (studijski sto – makar improvizovani – i kolekciju pozadina od tkanine, papira i plastike). E, onda će morati da padne par soft box komada kojima ću dovesti svetlo na uravnoteženo, neobojeno i jako svetlo koje je postavljeno primereno sceni.
$#$
I tako, ode ti u profesionalne fotografe…sada samo još da nadješ kedija koji ce tu opremu da “seca”tj.nosi…
Ovo oprema za profesionalce? Pa ovo sve (u torbici, zajedno sa aparatom) nema ni kilo i po. Pristojan DSLR i valjan objektiv su teži od svega toga 😀
A da ću d aodem u profesionalce… De, polako. Daleko sam ja od profesionalca i po nameri i po stavu i po rezultatima. Mada, neke lokalne profesionalce već mogu da stavim u džep. Ali, ne zato što sam ja bolji od njh, nego što su oni gori od mene. Ali, to je sasvim druga priča… Srećom, ima oko mene i jako dobrih fotografa, ljudi od kojih mogu mnogo da naučim samo gledajući u njihove radove.