Da, tako je. Znate, osim socijalnog inženjeringa, čiji smo zamorci, postoji i nauka o socijalnim odnosima. A istraživanja u toj oblasti dovode do iznenađujućih, pa čak i šokantnih otkrića.
Okupili ste ekipu pametnih ljudi koje predvodite u jednom važnom projektu. Smatrate da prosto dodeljivanje zadataka nije dovoljno, nego da bi bilo dobro da nekako stimulišete ekipu na bolju posvećenost. Šta ćete uraditi? Naravno, ponudićete im beneficije. Je li tako?
Ne, nije tako. Ako im ponudite dodatni novac kao opciju, dovešćete opstanak plana u pitanje zato što ste tim gestom doveli do smanjenja efikasnosti izvršilaca zadataka.
Da li je to moguće? Jeste. Poslušajte ovo predavanje sa konferencije TED iz 2009. godine.
Daniel Pink ima debele reference za sobom, pa mu se može oprostiti to što je teatralan u svom nastupu. Ako baš hoćete, bio je pisac govora za Ala Gora, čoveka čiji najveći značaj je taj što nije uspeo da postane predsednik SAD (ima taj još zasluga, ali to sad nije bitno).
Dobro sam se zamislio nad ovim.
Ispitao sam tezu na samom sebi i utvrdio polovičnu valjanost. Najpre, poslovi na kojima sam baš grizao najčešće nisu bili plaćeni kako treba, nego sam imao drugačiju motivaciju. Međutim, posao na kojem sam najviše sagoreo, čak doveo svoje zdravlje u pitanje, takođe je i najbolje plaćen posao koji sam ikada u životu radio; to, takođe, beše jedini put kad sam dobio neku materijalnu beneficiju: vlasnik firme mi je samoinicijativno povećao cenu satnice za 25% kada je video šta i koliko radim.
A šta je sa drugim beneficijama? Pa, ja živim u zemlji Srbiji: jedine beneficije su prazna obećanja. Što je važnije, to je prazna priča bolje naduvana. Jedan mi je čak pričao o tome kako će mi firma napraviti kuću u elitnom kraju nadomak novog Sada; od tog istog sam dva meseca kasnije dobio radnju knjižicu sa stažom zatvorenim dva meseca ranije, i to “zato što firma nema snage da pokrene projekat” zbog kojeg sam bio pozvan. A rezultat: niti sam ga tužio (što bi možda dovelo do zatvaranja firme) niti je on mene častio na dan zastarevanja moguće tužbe.
No, prepoznajem sebe u ovoj priči. Sanjarenje je barem džabe, pa sam često sanjario o svetu u kojem svako radi svoj posao na svim nivoima, od porodice i tima na poslu do neke društvene zajednice i države. Znam da bi mi glavni stimulans, jednom kad bi novca bilo dovoljno za neki normalan život, sigurno bilo nešto drugo a ne novac sam po sebi.
Uostalom, da mi je toliko stalo do novca, Suštine pasijansa nikad ne bi bilo.
(Tnx Goran via G+)
Dodao bih jednu stvar ovom predavanju.
Kao što spoljni podsticaji poput novčane nagrade ne deluju blagotvorno na poslove u kojima se zahteva kreativnost i intelektualni rad, tako ni pokazatelji za merenje učinka na radnom mestu ne bi trebalo da budu javni.
U suprotnom, ljudi će se truditi da zadovolje parametre sistema a ne da stvari rade onako kako treba.
To je čest problem u korporacijama koje nisu uspele da podstaknu unutrašnje motive zaposlenih i na taj način dobiju njihovo puno zalaganje.
Људи никад не раде оно што треба, него оно за шта су плаћени.
Један од класичних бисера је да се програмери плаћају по броју програмских редова. То аутоматски изазове изливе креативности у смеру слободног стиха, алгоритме који ефикасно личе на словенску антитезу, наслеђивање методом стевке итд итд.
Или, оно што је Ђ. Њ. Буђ (стварно су га тако писали, мада не све на истом месту) прогурао као “ниједно изостављено дете”, некакав закон којим се од школа тражи да испуне неки минимум квалитета или разлаз. Морају да покажу да бар напредују, тј ако су једне године били испод црте, да следеће буду бар приметно ближе црти. И шта се деси – школе, бар за оне предмете који се тестирају, почну масовно да избацују битне ствари из програма, скраћују време за ово и оно, све само зарад времена посвећеног увежбавању ђака за тестове. Јер, нису они плаћени по томе колико им ђаци излазе писмени и учени, него колико вешто полажу тестове.
А награђивање за креативност је позив плагијаторима. Као оно на Песми евровизије – ако једне године таква и таква ствар победи, наредне године бар шест земаља шаље песму исте врсте, што сличнију то се више уздају у њу.