There once was a note
Pure and easy
Playin’ so free, like a breath rippling by
Ne pamtim one feng šui krilatice kojima nedozrele osobe zagušuju društvene mreže; svoj deo tereta – Andrićeve “Znakove pored puta”, Mešinu “Tvrđavu” i Dučićevo “Blago cara Radovana” – apsolvirao sam u rano doba. Posle toga, prepustio sam da me oblikuje rock’n’roll u svim mogućim oblicima. Uživao sam u samoj muzici, a vremenom je do mene počela da dopire i ideja. Klackalo se to tako neko vreme između muzike i teksta, dok nisam došao u neke zrele godine, kad sam najzad stekao pravo da se opustim i prepustim talasima prostih utisaka. No, jedna od onih krilatica mi se javila nedavno, kad sam onaj period dremuckanja u udobnoj fotelji popunjavao slučajnim izborom muzike na Cevki, po sistemu “gde stignem”.
Nabodem, tako, ovu pesmu.
Čekaj bre malo! Pustim ponovo. I ponovo. Mislim da sam pustio i četvrti put.
I setim se one, ko zna čije, misli da je najmučniji onaj teret koji se lako trpi, a teže bude drugima oko tebe nego tebi – teret predrasude.
Ovu pesmu grupe The Who znam odavno; bejah izgubio tačne koordinate otkad je to, pa sam morao malo da zavirim u faktografije da bih se setio. I našao sam izvor: u drugoj polovini devedesetih, u onom nizu tezgi ispred SKC-a u Beogradu, na kojima su se prodavala bootleg izdanja CD-ova svakog zamislivog oblika muzike, našao sam neko dopunjeno izdanje albuma Who’s Next (1971). To je kapitalno izdanje grupe The Who i ja se ubrajam u one koji ga smatraju njihovim najboljim radom. Tada sam mislio da je to CD izdanje prosta ujdurma bugarskih pirata. Tih otužnih godina posle hiperinflacije, kad smo se ispočetka navikavali na dinar pa gledali da za svoj teško zarađeni novac nekako dobijemo što više “na kilo”, nije bilo neuobičajeno da se celi albumi dopune nekakvim materijalima kako bi se CD dopunio do balčaka (pola sata ili više vremena na raspolaganju: dobra matrica za bolju prodaju u banalnoj ravni odlučivanja).
No, mene to na kraju nije fasciniralo: slušao sam album onakav kakav je isprva zamišljen – devet numera, od veličanstvene krljačine “Baba O’Riley” do pompezne i slojevite “Won’t Get Fooled Again“. Pametnom dosta, što bi se reklo: nekako me je taj ostatak od, koliko ono beše, šest ili sedam numera, zamarao posle slušanja celine. Jer taj album je bio baš to: stamena celina. I takvog sam ga uvek slušao. Matična verzija pesme “Pure and Easy“, koja je išla prva posle osnovnog sastava albuma na tom CD-u, delovala je na mene kao “leba preko pogače”, nešto što je potpuni višak. Pride me je malo atmosferom podsećala na pretposlednju numeru sa albuma, “Behind Blue Eyes“, koju nisam hteo da kvarim dodatnim zaslađivanjem.
Glup rezon, naravno. Ali da je bilo racionalnog razmišljanja, ne bi ni bilo ove priče.
I tako sam parkirao ovu pesmu u registar “znam, ali ne marim”, više se ne baveći njome. Nisam čak našao za shodno da nađem faktografsko mesto toj numeri; istina, tih godina se takvim istraživačkim pristupom “u sitna crevca” nisam ni bavio – ali svejedno. Vredelo je bar ukazati poštovanje besprekornoj svirci svakog pojedinca. Ne: prevladala je predrasuda. Zlo, braćo draga.
I ta matična verzija numere je remek-delo – istina, manje suptilna od verzije koju vam ovog puta prvu dadoh na slušanje, ali svakako izaziva jezu. Poslušajte i nju.
Pre nekoliko godina, gledao sam neki nastup Petea Townshenda (bez Rogera Daltreyja, ako se dobro sećam) i on je u onom delu u kojem je svirao akustičnu gitaru odsvirao i ovu pesmu. Tad sam posebno obratio pažnju na aranžman, jer ja sam slab na upravo ovakvo sviranje akustične gitare. Townshend je, izgleda, morao da ogluvi kao top da bi se najzad setio da nije poenta u galami; a usput je pokazao i neku novu dozu majstorstva kojoj ranije nije bio toliko sklon. A kada majstor sa tolikim stažom rock’n’roll prvoligaša i sa takvim ugledom velemajstora u svakom kontekstu (autor muzike i teksta, aranžer i producent, gitarista i pevač) učini takvu kvalitativnu promenu, to nije mala stvar. I tada se “Pure and Easy” ponovo “okačila” o mene; bila je to pesma vredna prvog reda opusa grupe The Who, ali pratila me je misao da ima nečeg čudnog u njoj.
I najzad otkrijem o čemu je reč.
Elem, album Who’s Next je nastao između projekata Tommy (1969) i Quadrophenia (1973). To što se tada dešavalo teško je sagledati: kreativni talas je držao Townshenda tokom niza godina. Na stranu što je samoj grupi jako dobro išlo na međunarodnoj sceni. Bili su jedni od heroja festivala Woodstock avgusta 1969. (njima je taj uzlet mnogo značio u mnogim pogledima), objavili su živi album Live at Leeds (1970), koji će do kraja sveta ostati u mrtvoj trci za vrh liste najboljih živih albuma u istoriji rock muzike. Ko zna kolika je količina ludila bila tada kanalisana u muziku i ko zna šta bi bilo da nije bilo tako. Međutim, mrvica racionalnog razmišljanja je dovoljna da primetimo da ceo album Who’s Next, zapravo, predstavlja jednu anomaliju. Danas to izgleda kao da je hronologija izdanja ispreturana iz nekog razloga. Međutim, nije bilo tako: stvar je komplikovanija.
Kada je projekat Tommy ušao u rutinsku fazu, sa sve izvedbama na scenama sa obe strane okeana i filmom u perspektivi, Townshend se posvetio mega-projektu Lifehouse, koji je zamišljen kao neka vrsta interaktivne rock drame koja u sebi ima elemente rock muzike, filma, klasičnog teatra i drugih scenskih umetnosti. Pritom je Townshend imao ideju da angažuje neke nove i za to doba revolucionarne tehničke koncepte kako bi u izvođenje ugradio elemente interaktivnosti sa publikom. Međutim, čak je i osnovni koncept bio toliko previše složen za objašnjavanje, a kamoli za plan produkcije, da je Townshend na kraju morao da se okane ćorava posla jer mu ama baš niko nije pružio podršku da taj projekat krene u realizaciju. Bilo je već sklopljeno nekoliko pesama i najzad je odlučeno da one završe na štogod prizemnijem projektu klasičnog rock albuma – beše to baš Who’s Next.
No, kako se stvar brusila do gotovog proizvoda, neke pesme su ostale na albumu (“Behind Blue Eyes” je jedna od njih), a neke otpale. Pesma “Pure ands Easy” je izbačena sa albuma doslovno u poslednji čas i to je jedini podatak koji sam otkrio – razloge do sada nisam uspeo da razlučim, a knjižurine o grupi The Who i, pogotovo, Townshendu mi još nisu pale ruku. Možda je on ipak imao ideju da će ova numera, koja navodno čini centralnu muzičku temu u priči Lifehouse po kojoj muzika menja svet, ipak doći na svoje. Alternativni snimak je dospeo na Townshendow prvi solo album Who Came First (1972) – eto, čak je i solo album uglavio u taj niz – i tu je faktografija o ovoj pesmi, kada je reč o tom periodu, završena.
Drugim rečima, nova prilika za ostvarenje bizarnog projekta Lifehouse se nije više ukazala. Ideja ga je, međutim, sve vreme proganjala. Uspeo sam da letimice ispratim neke opskurne projekte Petea Townshenda poslednjih dvanaesetak godina: među njima je bio i neki pokušaj rekonstrukcije “ideje Lifehouse” (danas bismo to imenovali laganim eufemizmom “multimedijalni projekat”), ali sve se to na kraju pretvorilo u promašaj. Čak ni interaktivni veb-portal Lifehouse Method, na kojem je posetilac mogao da sastavi neku svoju varijaciju muzičkog dela u vidu kolaža, nije više aktivan (članak veli da je prikupljeno oko 10.000 radova).
Ostade prekrasna pesma koja visi u limbu, ne pripadajući koherentno nigde. U neku ruku, moram da se složim sa navodom Marka Deminga u kritici ove pesme na portalu Allmusic, koji kaže:
…Iako se ne bi moglo reći da je “Pure and Easy” najjači rock ili najemotivniji transcedentni momenat koji je grupa Who kreirala sa projektom Lifehouse na umu, ona hvata Townshendovu filozofiju snažno i elokventno.
Dodaću samo jednu misao: ova izvedba, za koju se nadam da sam dobro pronašao da je izvedena na koncertu 19. maja 2015. povodom 70. rođendana Petea Townshenda, posebno je transcedentan momenat. Pred sobom imamo jednog zrelog čoveka koji je postigao sve što se moglo postići “i još malo pride” i koji nema potrebe da se dokazuje, već da zasluženo uživa u svom delu. A kada muzika ostane oslobođena od bilo kakvog bremena dokazivanja, to se i te kako primećuje.