Nešto sam čeprkao po tabeli 1360 do sada objavljenih pesama u rubrici “Muzika za popodne“, sve se čudeći kako smo spontano izgradili katalog dostojan Bilove plejliste sa radija Paradise. Isto tako se čudim kako smo bili nepažljivi prema nekima od temeljnih heroja popularne muzike, pogotovo ako govorim o onim fahovima koje Peacock i ja mnogo volimo (dobar deo tih preferenci nam je isti), ali smo ih zanemarili bez nekog osobitog objašnjenja. Da li se ti autori i izvođači, nekako, neispričani podrazumevaju ili je posredi bila ideja “vi to ionako već znate”, ne znam.
Ali znam nešto drugo: prosto je kriminalno koliko malo ljudi u mojoj okolini zna ko je Jackson Browne i kakav je njegov trag u temeljima one muzike koju danas nazivamo Americana. Jer ako postoji jedan i samo jedan muzičar koji je učinio više od svih da jedan radiofonični muzički format middle of the road muzike dobije na koloritu, snazi i relevantnosti, onda je to baš taj čovek. Deder da se malo podsetimo njegovog nasleđa.
Nisam previše analizirao, jer se potpuno zbunim kad god pokušam, ali mora da postoji neki suvisli razlog zašto neko sa skoro pedeset godina uglavnom besprekorne sopstvene muzičke karijere, a tek sa toliko učinjenog za druge (pokušavao sam onomad da nabrojim samo ono što znam napamet) nije u ovoj rubrici boravio više od dvaput (evo, ovde i ovde). Pa zato, evo me gde pokušavam da ispravim to.
Pesma koju danas slušamo je jedna od najvažnijih u karijeri Jacksona Brownea. Ovaj nonšalantni i besprekorni minimalistički nastup, izveden rame uz rame sa genijalnim Davidom Lindleyjem, najvernijim saradnikom tokom dugih godina, snimljen je skoro trideset godina posle objavljivanja istoimenog albuma.
Running on Empty (1977) je, bez dileme, ono što bi se u današnjoj brzoj ekonomiji nazivalo show stopper: potpuna anomalija u svakom pogledu – kao ideja, produkcija i izvedba – i da je iko pitao bilo kog od velikih izdavača je li vredno objavljivanja, verovatno bi bio naglavačke izbačen iz kancelarije, a traka završila u kanti za smeće.
Srećom, Jackson Browne nije davao pet para za to šta drugi kažu, jer njegov predosećaj se mnogo puta pokazao kao bolja uzdanica od saveta raznih pametnjakovića. Album se sastoji od izvedbi koje ranije nisu objavljene, pa u tom smislu ima tretman oficijelnog izdanja novih pesama, iako je nekoliko numera snimljeno na sceni ili u bekstejdžu, nekoliko u hotelskoj sobi, jedna čak i u autobusu između ko zna koja dva grada na panameričkoj turneji… Minimalistički pristup, produkcija ne može da bude tanja (čak ni za prilike tih godina), u tehničkom smislu sve izgleda kao nabacano s koca i konopca. Međutim, pesme su odlično napisane (mada, četiri su tuđe) i besprekorno izvedene, pa se tom adutu nije imalo šta prigovoriti. Drugim rečima, nije to bilo toliko tehnički loše koliko je autorski i izvođački bilo superiorno.
Pre ovog albuma, tako nešto nije uradio niko; a posle njega je hteo da uradi svako.
I da skratim priču, pošto ovu muziku treba slušati, a ne previše pričati o njoj: bio je to album godine, pobrao je gad božji raznih nagrada, jeste da je stigao “samo” do trećeg mesta Billboardove top liste albuma, ali je na njoj ostao 65 nedelja. Album je do danas sastavio sedmostruki platinasti tiraž i još uvek važi za naslov koji svako treba da ima u svojoj fonoteci.
Ko je šta mislio ili govorio loše o Jacksonu Browneu do tog albuma, najzad je morao da začepi labrnju posle tog izdanja. Tom čoveku niko više nije smeo da kaže “to se tako ne radi”, jer je on upravo radeći šta hoće dokazao svoju genijalnost. O tome da je ta muzika izdržala sud vremena tek ne vredi da raspravljamo. Ako vam ta muzika nije po volji, što je sasvim u redu ako je vaš ukus drugačiji, najviše što možete reći je baš to: “nije mi po volji, ne volim”. Izuzetnost i uticaj ostaju neosporni: muzička scena srednje struje Amerike bi danas zvučala drugačije da nije bilo tog čoveka.
Komentari su onemogućeni.