Nedavno nas je Šef počastio odličnim prilogom o liku i delu Georgea Harrisona, a oko samog teksta se povela i interesantna diskusija u kojoj nisam učestvovao. Na umu mi je bila današnja pesmu koju niko nije ni pomenuo. Ona je jedna od najboljih koje je Harrison napisao, a prilično je nepoznata jer je objavljena samo kao singl.
Većina samuraja u vreme njenog objavljivanja igrala sa koficama u pesku ili nije bila ni rođena. 
No, prvo malo (pred)istorije. 
Britanska Indija je bila važna država kolonijalnog carstva, a posle Drugog svetskog rata podeljena je na dva dela — Indiju i Pakistan. Problematičan je bio deo na istoku tadašnje Indije koji je pripao Pakistanu, verovatno iz prozaičnog razloga što su ga dobrim delom naseljavali muslimani. Tako je oduvek bilo u situacijama kada velike sile crtaju granice i malo ko je brinuo o posledicama dogovora za dalekim stolom za kojim se odlučivalo. 
Ono što se izgubi za pregovaračkim stolom najčešće se pokušava povratiti silom tako da su Indija i Pakistan više puta imali čarke oko teritorija koje su se završavale ratovima bez pobednika. Njihov najveći sukob je bio oko pokrajine Kašmir tokom 1971. godine (u tri navrata) iz kojeg je Pakistan izašao kao poražena strana, a ionako komplikovana politika na Indijskom poluostrvu se još pogoršala. Indija se umešala na strani Bengala u istočnom delu Pakistana i pomogla formiranje nove države – Bangladeša.
Ovakva cepanja država ne mogu da prođu neprimetno, pa su se, očekivano, kao i danas, u priču uključili i veliki igrači – SAD su podržale Pakistan, a Sovjeti Indiju i Bangladeš. U takvim geopolitičkim okolnostima malo ko je mislio o tome kako ljudi u Bangladešu žive. A živeli su očajno, tako da su se po novinama brzo našle fotografije gladnih stanovnika nove države.
U to vreme George Harrison je imao velikog prijatelja među Bengalima – beše to Ravi Shankar, virtouz na sitaru, kojeg ne treba posebno predstavljati, jer je širom sveta već bio prepoznat kao jedan od najznačajnijih indijskih muzičara i XX veku. Trebalo je stvari samo malo pogurati…
Koristeći svoj autoritet, Harrison je brzo uspeo da okupi muzičare raspoložene za dobrotvorni koncert čiji prihod bi išao ljudima u Bangladešu. Concert for Bangladesh održan je 1. avgusta 1971. godine pred oko 40.000 ljudi okupljenih u kultnoj sali Madison Square Garden u Njujorku, a muzičarsku ekipu su činili: Ringo Starr, Bob Dylan, Eric Clapton, Billy Preston, Leon Russell, monstruozna ritam sekcija Carl Radle/Jim Keltner, kao i članovi grupe Badfinger koja je u to vreme bila perjanica diskografske kuće Apple koju su osnovali The Beatles. 
Snimak ovog koncerta nalazi se na trostrukom albumu The Concert for Bangladesh (1971) koji svakako treba poslušati.
Singl “Bangla Desh” je izašao kao najava cele pomenute priče u julu 1971. godine i sasvim pristojno je prošao na top listama. A onda je pesma godinama čekala da bi se sporadično pojavila na nekim od Harrisonovih kompilacija.
U međuvremenu, svet u kome živimo se potpuno promenio. Više nema ovakvih velikih humanitarnih koncerata organizovanih iz iskrenih pobuda. Ostali su nam lažnjaci, poput Bonoa Voxa. 