Vraćanje starog duga

Home and done it’s just begun
His heart weighs more, more than it ever did before
What has he done? God, help my son
Hey, stay a while, I’ll stay up
No sugar is enough to bring sweetness to his cup
I know sorrow tastes the same on any tongue

Davno je bilo, mislim još posle koncerta Santane u Budimpešti juna 2002. godine, da sam primetio pravilo: ako želim da dobro dokumentujem koncert koji sam pohodio, i fakte i utiske, moram to učiniti što pre. Po mogućstvu kad se samo odmorim od fizičkog napora, nakon povratka kući. Beše tako u nekoliko navrata i otkad postoji Suština pasijansa. Nisam baš uvek bio osobito pažljiv i vredan, pa sam ponešto i propustio, no neke važne trenutke ste možda upamtili, poput moje priče s koncerta grupe Colosseum u Pešti novembra 2014, što beše prilika kojoj sam prestao da se nadam pre mnogo godina, pa se ipak desio; ili sa koncerta Matorog Prdonje u Beču juna 2015, koji je bio na mojoj bucket listi… i još uvek je. Svojevremeno sam napisao i traktat o tome zašto mislim da je pohođenje velikih rock koncerata važno za ozbiljnog poštovaoca te muzike i ikonografije i to bi bio uobičajeni okvir u kojem se danas krećem kad opisujem koncerte.

Ovoga puta će biti malo drugačije.

Naravno: moji drugari već znaju šta je došlo na red, jer su me često prozivali da sam im dužan tu priču još od povratka iz Pule te tople septembarske nedelje 2015. Jer, znate kako je: pohoditi koncert Davida Gilmoura zbilja nije mala stvar.

No, ja sam čovek iz tužne balade o freelancerima. Da objasnim: freelanceri su neki mali ljudi koji imaju svaku slobodu osim slobode odlučivanja kad i koliko neobaveznog vremena sebi smeju da daju, jer važi jednačina “nula rada jednako nula bilo koje valute”. Doslovno 800 km i 18 sati posle tog koncerta, ja sam seo da radim, iako je bila nedelja popodne, jer rokovi za predaju poslova su prokleta i neumoljiva stvar. Nije mi se dalo da ponovo preživim u glavi iskustvo od prethodnog dana, kao što to rade neki pametni ljudi (u koje ja svakako ne spadam) u mentalnoj vežbi koja značajno usporava zaboravljanje.

Još malo, govorio sam sebi, još malo, samo još koji dan da se izvučem… Nedelju dana, mesec dana, tri meseca… I tako mi se desilo da se ohladim od onog neprocenjivog momenta kada je pisanje iz srca jedino moguće. Zoća je rekao “da znaš: dužan si, jer smo čekajući da napišeš taj prilog odlagali da popričamo o koncertu, pa na kraju nismo ni popričali”. Bule je samo pitao “bleure jedan, gde je tekst sa koncerta?” i time rekao sve. Miloš me je tešio rečima “nema veze kad ćeš napisati; važno je da ćeš napisati“, zbog nedostatka iskustva ne znajući koliko je bolno kad se sudariš sa nepobitnim dokazom da su neki neponovljivi trenuci u sećanju zauvek izgubljeni.

Posle nekog vremena, počeli su da se pojavljuju oficijelni spotovi na kanalu Davida Gilmoura na Cevki. I tada, nekako spontano, rekoh sebi da ću napisati taj prilog kad se pojavi zvanični spot najbolje numere (i najbolji spot na koncertu) sa albuma Rattle That Lock (2015), upravo ova koju sad slušate i gledate.

Zvanični spot pesme “In Any Tongue” je objavljen 6. marta 2016, na Gilmourov rođendan i na godišnjicu moje kupovine karata za koncert u Puli 12. septembra, kada sam doživeo ono infarkt-iskustvo da je svih pet koncerata u kontinentalnoj Evropi bilo rasprodato za 35 minuta, a ja uspeo da nabodem karte tek iz četvrtog pokušaja. Možete li samo zamisliti: moj odlazak na taj koncert je u tom času bilo uslovljen valjanošću moje veze sa internetom, ispravnošću mog miša, kvalitetom veze između moje banke i platnog procesora, kao i mojom sposobnošću prepoznavanja koliko redova u parteru treba da preskočim da bih uspeo da kupim obeležene karte pre nego što ih neko drugi kupi na moje oči.

I šta da vam kažem: trideset dana posle objavljivanja očekivanog kratkog animiranog filma, ove redove pišem prve slobodne večeri u poslednja tri meseca. Došlo je doba da vratim taj dug prijateljima i da se istovremeno suočim sa bolnim iskustvom zaboravljanja. Uposlio sam svu logistiku koja mi je na raspolaganju – beleške, mailove, fotografije, tuđe video-zapise iz Pule na Cevki (pametno sam ih poskidao u lokal – odreda su izbrisani na Cevki), setlistu sa tog koncerta… No, hteo sam samo da vratim atmosferu u razmišljanje: neću daviti ni sebe ni vas dešavanjima minut po minut, jer više ne mogu da ih prenesem prirodno, a silom ne treba to činiti.

Nasuo sam piće. Da krenemo…

– * –

How was I to feel it
When a gun was in my hands
And I’d waited for so long
How was I to see straight
In the dust and blinding sun
Just a pair of boots on the ground

…da krenemo iznajmljenim prevozom iz Beograda, jer nije humano da bilo ko od nas sedam sati vozi autoputem posle koncerta, a spavanje u Puli ili Fažani bi nas uvelo u cajtnot koji nije mudra praksa. Bule, Jasna i ja smo prespavali kod Spaleta na Novom Beogradu, ostavili kola ispred njegove zgrade, pa u subotu ujutru svo četvoro seli u iznajmljeni kombi za Pulu. Ispred pulske Arene smo bili oko pola tri. Lagana šetnja gradom, odlazak na kasni ručak i premeštanje pred Arenu, gde sam čuo čoveka kako glasno saopštava “dajem 400 € za kartu na tribini”, što je uobičajena šifra tapkaroša za prodaju karte po toj ceni. Znači, parter je išao za bar 500 €… Prisećam se kako sam mogao da kupim osam karata na sajtu Eventima onog 6. marta…

Tradicionalno, ne nosim fotoaparat na velike koncerte; u besprekornom zlatnom satu, Bule i Spale nas ovekovečuju svojim smartfonima.

Ulazimo u Arenu. Čuka hoće da mi iskoči. Promiče mi kroz glavu da sam se tako osećao samo na prvom velikom koncertu koji sam pohodio, samo tridesetak godina ranije – Queen u Pešti, leta 1986. Pogled na binu pre koncerta je nešto što se teško prepričava, a ovog puta ima neko volšebno značenje koje ne mogu da prepričam.

Perfektni zlatni sat se pretvara u savršeni suton. Suton se pretače u blago veče, savršeno za svirku pod vedrim nebom.

Mesta su odlična; Spale sedi na drugom mestu, ali ne gubimo kontakt. Logistika prostora je dobra. Neposredno pre koncerta, Jasna i Bule odlaze da kupe majice, a ja odlazim po vodu. Ništa me neće sprečiti da doživim koncert za pamćenje.

Svetla u Areni se gase.

Počinje “5 A.M.“, numera koja će otvoriti novi album, koji još nije izašao. Sve što o novom materijalu znam u času koncerta jeste par promo snimaka i bootleg zapis sa koncerta u Brightonu nedelju dana ranije – nenajavljena generalna proba – koji sam dva-tri puta preslušao. Biće dobro: red novog, red starog. Uvodna numera se pretače u naslovnu numeru novog albuma.

To je to.

– * –

A šta da vam pričam: seda glava i dalje nosi crnu majicu kratkih rukava na koncertima. No, to je to: sreli smo se, najzad. Četrdeset godina te motam, leptejebo, četrdeset celih godina neprekidno slušam tvoju muziku, imao sam 14 godina kad sam kupio tvoj prvi solo album na vinilu i znam ti svaki potez u karijeri koji si načinio u Pink Floydu i mimo njega.

Evo tebe, evo mene: rat glupostima.

Jasna mi čvrsto stiska ruku.

– * –

A prvi nezaboravni trenutak nastupa brzo. U času kada na kraju prve strofe u pesmi “Wish you Were Here” grunu svi instrumenti na stihu Do you think you can tell?, na pozornici nastaje slika koju mogu da opišem samo kao svetlosni ekvivalent pljuska. Ljudi moji, to je kiša – ja ne znam kako drugačije to da opišem. Evo:

Uopšte, fasciniran sam mudrim načinom kontrole svetla na koncertu. Ljude je uvek lako fascinirati monstruoznošću gabarita, snage i šizofrene upotrebe svetala – ali, kad te taj aspekt koncerta fascinira umerenošću i pametnim delovanjem, pri čemu već i besprekorno tempiranje svakog efekta podiže njegovu snagu na viši stupanj, znaš da tu postoji mnogo rada i iskustva; ništa nije slučajno, sve je dobro odmereno i ko zna koliko puta provereno.

Osim ove kiše, koju ističem kao vizuelno najlepši trenutak koncerta, naročito pamtim sjajno rešenje svetla na “Fat Old Sun“: ako znate tu pesmu, setićete se da ona počinje kao mršavi pesmičuljak koji Gilmour peva u stilu “evo, sad ću se usrati” (pa dobro, čovek nije velik pevač, šta se tu može), a završava se kao furiozni fortissimo celog električnog benda. E, svetlo je na početku rešeno kao svitanje: od neke blage, obične crvene boje preko onog kružnog platna koje je odvajkada zaštitni znak koncerata Floyda i Gilmoura, postepeno pojačanje vodi do svetlosnog ekvivalenta poniranja u pržeće Sunce u kombinaciji žute i crvene boje čiji intenzitet je na granici bola. Savršeno! A tokom koncerta, nikakvi laseri i stroboskopi, nikakva sranja – osim, naravno, tamo gde smo i očekivali, onaj intro u “Run Like Hell“, na kraju drugog poluvremena, pre jedinog bisa na koncertu.

Viđali smo luđa rešenja na zvaničnim video zapisima Gilmourovih koncerata poslednjih trideset godina (lični favorit: kulminacija “Echoes” na koncertu u Gdanjsku), ali u ovom slučaju je baš pomenuta umerenost učinila da osetim kao da zbilja dobijam nešto više.

– * –

Posebna stvar u vizuelnoj dimenziji koncerta, naročito beše upadljivo kao predmet pokrivanja novih materijala, jesu animirani filmovi koji su projektovani na kružnom platnu tokom izvođenja. Pesma “In Any Tongue” je najubedljivija numera na novom albumu, a ova animacija, čiji smo tek deo videli na koncertu, doprinela je da tema i interpretacija ostanu duboko zariveni u dušu kao utisak.

Uzgred: slučaj je hteo da smo koncert “The Wall” Rogera Watersa u Beogradu pohodili dve godine ranije, pa su se nametnula neka poređenja. To poređenje i neki sagovornici vole da potenciraju, pa hajde da apsolviramo i to pitanje. Potpuno tehničko savršenstvo Watersovog performansa leži negde drugde: to je konceptualna scenska izvedba koja ne sme da ima varijabli – i kao takva se ne može porediti sa klasičnim rock koncertom kakav je Gilmourov. No, baš ta razlika čini da veoma cenim multimedijalni aspekt Gilmourovog koncerta: suptilna mera (takođe beskompromisno visokog) tehničkog kvaliteta dozvoljava gledaocu da se utopi u doživljaj na bilo kom nivou koji mu je po volji. Za razliku od performansa Rogera Watersa, ovde ne postoji pritisak potrebe intenzivnog konzumiranja sadržaja i momentalnog tumačenja značenja. Naprotiv: Gilmourov šou je meditacija. Animacije i filmski klipovi, poput onog odavno poznatog filma koji pokriva glavni deo pesme “Shine On, You Crazy Diamond” ili onih u “Money” i “High Hopes” deluju tako da kad ih jednom primite u sebe, spontano i bez pritiska postaju integralni deo doživljaja.

Stvar naročito dobro funkcioniše sada, kad Gilmour istražuje neki nove staze, poput sledeće numere. Pogledajte spot “The Girl in the Yellow Dress“: savršena priča u šest minuta.

– * –

Svirka? Šta da kažem, nego “perfektna”, što je beskorisna informacija, jer ste to već znali i sami. Izdašno sviranje, izdašan zvuk (“Ajdeeeee!” ), sitni svirački majstorluci koji u zbiru i sinergiji čine muzičko majstorstvo. Gilmourovo sviranje ne moram da opisujem: on svira očekivano, pouzdano i valjano, a njegov majstorluk se nalazi u ravni pametnog sviranja. Družina na sceni je uglavnom dobro znana ekipa. Ritam sekciju čine ležerni i veoma pouzdani bubnjar Steve DiStanislao i stari pajtos Guy Pratt na basu, koji je fakat odrastao i sazreo svirajući i stalno skakućući uz Gilmoura (jeste li znali da je on zet pokojnog Ricka Wrighta?). Stari lisac Jon Carin, koji osim klavijatura zasvira i gitaru ili pedal steel gitaru, više od svih se brine da održi zvuk benda u homogenom obliku. Parnjak mu je Kevin McAlea, koji se brine o harmonskoj nadgradnji. Na saksofonu intrigantni Theo Travis: ozbiljan je to muzičar, reference su mu oho-ho, ali pati od problema od kojeg pati svaki saksofonista na svetu, osim jednog: nije Dick Parry, pa ni kriv ni dužan odmah bude obeležen kvalifikacijom “nije to to”, što nije pošteno prema časnom instrumentalisti. No, iz ove kože nesavršenog slušaoca se ne može: znamo da su godine sustigle Dicka Parryja i da on više ne može da izdrži turneje, ali predrasude su jače od činjenica.

Gilmour je uvek imao odličnu vokalnu podršku na sceni: to su standardi uspostavljeni još u kasnom Pink Floydu i tu nema šta da se priča. Samo dvoje ovog puta – ali kapaciteta velemajstora: simpatična Louise Clare Marshall i energični Bryan Chambers rade svoj posao besprekorno. Štaviše, njihov prvi veliki trenutak na koncertu se dešava upravo u pesmi “In Any Tongue“, gde njihov dvoglas u refrenu proizvodi žmarce, a Bryanovo solo pevanje stiha “and I’d waited for so long” me je oduvalo i bio je to prvi onaj trenutak na koncertu kad sam sebi rekao “vredelo je”. Beleške radi: upravo sam se naježio od glave do pete, jer sam se tačno setio tog osećaja.

I sad, zamislite moje razočarenje kad je album najzad izašao 18. septembra i ja ga nabavio par dana kasnije: prvo što sam namotao beše “In Any Tongue“, da čujem studijski čist proboj tog glasa. Kad ja tamo, a ono Gilmour peva tu deonicu… E, jebiga, maestro: to je i u studiju trebalo da otpeva taj dečko.

On the screen the young men die
The children cry in the rubble of their lives
What has he done? God help my son
Hey, stay a while, I’ll stay up
The volume pumped right up but not enough to drown it out
I hear “Mama” sounds the same in any tongue

– * –

Ne, nisam zaboravio najvažnijeg od svih, osim Gilmoura. Nego on zaslužuje poseban odeljak, pa je zato poslednji nabrojani.

Da vas pitam: koliko je srce potrebno da imate, pa da budete potpuno svesni kako ste za klasu bolji gitarista od glavnog gitariste na sceni, da ste egal u prostoru kreiranja muzike i da imate mnogo veću kilometražu širinom muzičkih prostranstava, a da to ne ispoljite ni jednog jedinog sekunda na koncertu?

E, pa braćo draga, takav je El Magnifico.

Phil Manzanera je čovek besprekornog aristokratskog držanja, diskretnog ali visokog stila, muzičar čijih preko 45 godina karijere nemaju nijednu mrlju, gitarista koji u vama izaziva fiziološke reakcije na sviranje. Dobro pamtim prvih dvadeset minuta koncerta Roxy Music u Beogradu, jula 2006, kad me je upravo Manzanera ubio kao zeca svojim sviranjem. Tako nešto na sceni do tada nisam doživeo nikad, a već sam imao neku čestitu kilometražu živih svirki (to je posle uspelo i Jeffu Becku, ali… to je Jeff Beck).

Gilmour i Manzanera su prijatelji (i kumovi) već mnogo godina, a aktivno Manzanerino učešće u muzici Davida Gilmoura traje od pripreme prethodnog albuma On an Island (2006), gde je El Magnifico bio koproducent celog albuma, koautor par numera i aktivni izvođač u studiju i na koncertima. Tako beše i ovog puta.

Ne mogu da se otmem utisku, mada možda i grešim, da je Manzanera postao katalizator ozbiljnijeg sviranja svog prijatelja. Jer, pošteno je priznati da se sa Gilmourovim sviranjem nešto pozitivno dešava u poslednjih 10-12 godina: on je vešt gitarist, ali nije virtuoz; on zna kako treba nešto svirati, ali ne čini to po svaku cenu, nego nalazi rešenje. Više se ne bori sa instrumentom, kao što je nekada činio, i prestao je da prikriva svoje gitarističke mane specijalnim efektima, što je odavno priznao da radi. Dobrog gitaristu ne čini prangijanje, već pamet, a Gilmoura je upravo pamet odvela na visoko mesto svake rang liste važnih rock gitarista. E vidite, ja imam utisak da to ne bi bilo tako da nije Manzanere.

Iz tog razloga, čvrst sam u stavu da je Phil Manzanera najvažniji pojedinac na sceni na koncertima Davida Gilmoura. Jer, dovoljno je da kanališe muzičare na sceni, što verovatno aktivno i čini, pa da time bude postignut ključ onog zvuka. Gilmourove egzibicije se lako primaju kao nadogradnja kad je potka takva.

Odavno znam za te veze i mnogo puta sam potvrdio sebi koliko je značajan taj čovek. U njegovoj pojavi na sceni tokom koncerta sam uživao u potpunosti. Taj šarm, to gospodstvo i – još jednom da naglasim – taj potpuni nedostatak potrebe za podsećanjem publike “ko sam ja” toliko su veliki da mi ponestaju reči.

– * –

Najzad, valjalo bi da pomenem i album Rattle That Lock iz ugla tog koncerta, jer te dve stvari su neraskidivo povezane.

Još od Floyd albuma Momentary Lapse of Reason (1987), Gilmour insistira na formi celine koja je upala u manir: meditativni uvod koji priprema slušaoca za sledeću misao, koju nosi sledeća, prva noseća numera. Razvoj ka kreščendu polovine albuma, lutanje u magli iskušenja, antiklimaks, klimaks i lagani kraj. Ta forma je prvi put ponovljena na albumu The Division Bell (1994), a kad je postalo jasno da ime Pink Floyd više nema relevantnu težinu, Gilmour je pod svojim imenom nastavio rad veoma lagano, pa je i solo albume iz 2006. i 2015. godine zakitio istim hiperboličnim oblikom.

Uloga Gilmourove supruge Polly Samson je postala ključna u paradigmi: njeni tekstovi dominiraju još od doba The Division Bell, a odlično se uklapaju u meditativne zvučne fraze kojima Gilmour oblikuje svoje muzičke horizonte. Ukupan rezultat jeste neka vrsta manirizma, mada mimo svakog trenda – pa čak i mimo svakog žanra – što u postmoderno doba, na neki volšebni način, postaje kvalitet za sebe. No, kad ne moraš da razmišljaš o egzistenciji, pa nisi pritisnut moranjem da nešto objaviš, nego meraklijski popiješ samo jednu čašu vina, ali najboljeg mogućeg, pa ti je i misao takva, a o muzici da ne govorimo, šta drugo očekivati nego očijukanje sa ad hoc idejama kakve se na ovom albumu šire u svim smerovima.

Znajući za neke sitne pojedinosti iz Gilmourove lične i porodične biografije, sve mi se čini da je tu malo toga prepušteno slučajnosti u tematskom smislu. Konkretno, stih “God, help my son” može da ima paralelu sa činjenicom da je Gilmour dobio plemićku titulu od britanske krune, dok je njegov sin napravio belaj vređajući simbole na spomeniku palom borcu tokom nekih antivladinih demonstracija u Londonu, što ga je koštalo nekoliko meseci zatvora.

Osim te epizode o Gilmourovom sinu, koji na kraju čak svira klavir u ovoj numeri, ne znam dovoljno da bih otkrivao konkretne slike. Biografije još ne otkrivaju, a razne kombinacije su moguće, pa ne lupam glavu temama koje se čuju i, tobože, prepoznaju na albumu.

Ako ćemo pošteno, tu verovatno nema velikih namera. David Gilmour je zreo čovek bez iluzija, pa zašto bi onda o iluzijama pevao? Ovaj album je postmoderna beleška o kraju utopije o slobodi. Čak i omot albuma govori o tome, kad malo bolje razmislim: jer kad daš čoveku slobodu na koju nije navikao, on će se možda pretvoriti u nešto tamno i preteće.

Za mene je značajno i to što se sadržaji sa prethodna dva albuma besprekorno uklapaju sa materijalima iz široke palete ranog i kasnog opusa grupe Pink Floyd na koncertima. Šipak onima koji se ubiše tvrdeći da je pojava Davida Gilmoura bila beznačajna u Pink Floydu. Štaviše: bila je značajna čak i na poslednja dva albuma u kojima su Waters i Gilmour zajedno radili, a šablon “kiselo je grožđe” nad opusom Pink Floyda posle Watersa je izlizan i potrošen, a da nije ispunio svoju nameru diskreditovanja.

Za mene ostaje jedini znak pitanja: zašto Gilmour uporno nikad na koncertima ne svira ništa sa svoja prva dva solo albuma, David Gilmour (1978) i About Face (1984)? Ima tamo stameno dobrih numera koje bi legle na koncertima kao budali šamar. Još taj odgovor mi nedostaje da bih razumeo sve što čini živi nastup tog čoveka.

Vraćajući to što sam naučio o albumu Rattle That Lock u vizuru jednog od najvažnijih koncerata koje sam u životu pohodio, stičem utisak da je Gilmour potpuno zatvorio krug kreativnog stvaranja. Ja ne znam da li je njega ikada proganjala teza onih mudrosera iz muzičkih časopisa o tome kako je bio i ostao inferioran kao autor u odnosu na stvaralaštvo Rogera Watersa, ali pohađanje koncerta otklanja svaku idiotsku tezu te vrste.

– * –

How am I to see you
When my faith stands in the way
And the wailing is long done
How am I to know you
With a joystick in my hand
When the call to arms has come

Metafizičenje prethodnog odeljka možda nije primereno priči o nekom koncertu. Međutim, imam valjan razlog što sam tako postupio: jedan od važnih utisaka koje nosim sa koncerta je upravo taj da sam usred svirke često upadao u spinove razmišljanja o vezama tog što trenutno čujem i vidim na sceni. Ja i ova moja luda glava: ponekad mi je nemoguće da usporim u spontanim tokovima misli o nekome ili nečemu.

Đavo da me odnese, taj uzburkani tok misli mi je zasmetao kada je počeo bis. Pošto scenario bisa znam napamet (Time, Breathe (Reprise), Comfortably Numb), utopio sam se u utiske koji su već ostali zapečeni i nisam više razmišljao o tome što čujem sa scene. Gilmour mi lično, na uvce, svira jednu od najveličanstvenijih solo deonica u istoriji električne gitare, a ja ga slušam kao da sam pustio neki od DVD-ova koncerata iz svoje videoteke. Bog me ubio ovako benastog, bilo mi je već ‘leba preko pogače u tom času.

Jer taj koncert je za mene ispunio svoju svrhu mnogo pre. Ko zna, možda čak i pre nego što se začuo prvi ton na tom koncertu, 12. septembra 2015. godine u Puli.

Teško je to objasniti, braćo draga. Ne bih ovu misao izgovorio da sam prilog napisao odmah posle koncerta, ali tako je to, pa taman i da je konfabulacija posredi.

Neka mi bude oprošteno.

– * –

Put kući iz Pule je priča za sebe. Ne želim njome da zagadim sećanje na ovaj koncert. Ukratko, preživeli smo budalu za volanom.

– * –

P.S. Da ne zaboravim: pogledajte fotke Brajana Rašića sa koncerta u Puli. Eh, kad je neko majstor… Prva fotka je ona “kiša”.

P.P.S. A što se ovih fotografija tiče, kao i onih koje nisam ovde okačio: hvala Buletu (čije tri fotke sam iskoristio), Spaletu, Brajanu Rašiću i raznim neimenovanim autorima.