Veća fotografija je ovde.
Održah vam pripovest, u prvom delu ove sage, o tome kako biram svirke na koje nosim fotoaparat spram onih na koje ga ne nosim. Beše nekih reakcija, pa kao da nisam bio jasan. Ali, neću ni biti jasniji, jer nemam kud… Prvi koncert tribute grupe Brit Floyd u Beogradu novembra 2012. je, zapravo, pomogao da prelomim u tom smeru: na taj koncert sam fotoaparat uneo samo zato što nisam hteo da ga ostavljam u kolima na parkingu centra Sava, plašeći se da mi ne obiju kola i ukradu ga. A onda, kad sam shvatio da spektakularna preciznost kojom bend izvodi muziku Pink Floyda, sa sve scenskim efektima u vidu svetala i projekcija, čini jednu besprekorno fotogeničnu priliku da fotografišem nešto što je predvidljivo (mada time ne gubi na draži!), izvadio sam fotoaparat i fotkao onako, nonšalatno i bez obaveza, završavajući sa odličnim ulovom.
A kad sam kupovao ulaznice za drugi koncert Brit Floyda na istom mestu, tri godine kasnije, flagrantno sam birao položaj u sali koji bi odgovarao mom fotografisanju. Poneo sam fotoaparat i slikao kao bez duše, do mere da sam možda malo pokvario sebi koncertni ugođaj… A zapravo nisam. 
Doći će oni i treći put u Beograd i ja ću ih, bože zdravlja, gledati sa trećeg mesta u sali i sa fotoaparatom u ruci.
A hoćemo li se mi gledati i iduće nedelje? To, nažalost, ne zavisi ni od mene ni od vas.