Most uzdaha

Cold wind blows
The Gods look down in anger on this poor child

Groteskno koliko to samo može da bude tamo gde tržište predstavlja važniji faktor ocenjivanja od snage neke ideje, najvažnija numera u karijeri velikog gitariste je zamalo postala usud te karijere.

A šta se to dešavalo te 1974. godine u karijeri Robina Trowera?

Ime tog čoveka je postalo poznato široj javnosti kao član grupe Procol Harum. Međutim, pravu prašinu je podigao kada je napustio grupu 1971. godine , i to u času kada je ona već osvojila svoju poziciju na sve probirljivijem globalnom tržištu. Poigravajući na granici između tada još neartikulisanog simfo-popa i neke varijante progresivnog rocka, bilo je posla za dobrog gitaristu, pa je Trowerov izlazak, praćen osnivanjem power trio benda protumačen kao korak nazad, pravo u šezdesete (asocijacija na Cream i The Jimi Hendrix Experience je bila neizbežna). Muzičkim znalcima je bilo jasno da Gary Brooker i Robin Trower više ne funkcionišu u istoj ravni i da od dijaloga nema ništa. Ali, kad je pamet bila ključ javnog mnenja? Nikad. I tu negde, na pravdi boga, počinje Pasija po Robinu.

Problem imena koje se najpre vezuje za veliki bend, pa tek onda (ako uopšte) za ideje, prati Robina Trowera kao veliki teret. Prvi solo album Twice Removed from Yesterday (1973) konačno pokazuje Trowerov svirački kalibar. Ali, mnogo njih je reklo “Šta je sad ovo?”, pitajući se i da li taj čovek, nepozvan, izigrava novog Hendrixa. Mnogima nije promaklo ni to što je Trower, neobično za razvijene gitariste tog vremena, prešao sa isključivog sviranja Gibson gitara na Fender Stratocaster (“Gotcha!”). Porediti bilo koga sa Hendrixom tih godina je bilo opredeljeno tananom granicom između najvećeg komplimenta i najveće uvrede: beše to klasični populizam u akciji.

Trower nije pokleknuo, nego rešio da će ozbiljnost biti njegov jedini odgovor na sve optužbe. Sledeći album, Bridge of Sighs (1974), čiju naslovnu numeru danas slušamo, rezultat je odlične koncentracije ideje, namere i sviračkog umeća. Do dana današnjeg, taj album je magnum opus među više od dvadeset studijskih radova (najnoviji album Where You Are Going To je izašao krajem aprila 2016.) i jedan je od najvažnijih gitarističkih albuma koji su došli sa Ostrva tih godina.

Bio je to i trenutak istine: za većinu muzičara britanskog i američkog tržišta tog vremena, upravo je drugi album prelomni, onaj koji odlučuje da li je popularnost prvog albuma bio samo tržišni incident ili predmet interesovanja. Ako drugi album uspe, empirijski se znalo, postoji budućnost u muzici za izvođača.

Album je dostigao sedmo mesto na Billboardovoj lestvici, a na njoj je ostao 31 nedelju. To je bilo to: mesto na sceni je ostalo rezervisano za Robina Trowera.

No, činjenica je bila da Trower u svom radu, koji je neprekidno lelujao između blues-rocka i malo čvršćih formi prangijaškog rocka, jeste klonirao neke od tehnika gradnje zvuka koje je Hendrix ostavio svetu na dešifrovanje. Ali, to je samo azbuka: Trowerove ideje jesu bile originalne. Problem beše u tome što je on hermetičan čovek, nesklon povlađivanju petparačkim prohtevima. U prevodu, to je značilo da će doveka ostati druga liga, komercijalno neinteresantna, zanimljiva samo probranijoj publici. S druge strane gledano, to što se nije obazirao mnogo na poređenje sa Hendrixom (za kojeg nikad nije krio da mu je uzor), pokazalo je i to da mu je muzika važnija od slave. A to je, braćo draga, stav vredan poštovanja.

Volim muziku Robina Trowera i rado je slušam. Dobro poznajem barem polovinu njegovog opusa, ali moram priznati da se često uljuljkam u manir starog gitarističkog drapatelja koji me odveć retko pogodi u srce. Sva je istina da nije mnogo puta u karijeri ispoljio ideje koje mogu da stanu u red sa Bridge of Sighs. Ne marim zbog toga, jer sam zadovoljan njegovim beskompromisnim stavom da svako mora da prati svoju zvezdu ili da beži od svojih demona – danas verujem da su to samo dva agregatna stanja istog mentalnog nemira. Verovatno se više neće desiti uspeh albuma Go My Way (2000) ili neočekivano zanimljiv eksperiment Seven Moons (2008), koji je uradio sa svojim starim prijateljem i saradnikom Jackom Bruceom. Simboličnost naslova njegovog najvažnijeg albuma, koji govori o poslednjem pogledu na slobodni svet osuđenika na vešala u Veneciji, dobar je lajtmotiv za opis cele karijere velikog gitariste koji na kraju nije postao superzvezda, već “samo” poštovan muzičar.

Why so unforgiving and why so cold?
Been a long time crossing bridge of sighs