Odavno sam se pomirio sa tim da nikada neću uspeti da saslušam svu muziku koja me zanima. Nekada je razlog za to bio prozaičan – studentski džeparac, iako je bio povelik, nije bio dovoljan. Danas, kada smo zatrpani produkcijom svega i svačega, nemam dovoljno vremena.
Ponekad stare ljubavi znaju da me iznenade.
Tokom sedamdesetih, često sam slušao The Pointer Sisters. Na stranu moja poznata naklonost ka soul muzici i funku – ove sestrice su bile nešto posebno. Njihov repertoar je bio nepredvidljiv i subverzivan, jer su često pevale pesme iz najrazličitijih žanrova, a iznenađivala je njihova ljubav prema rock muzici, što je u to vreme bila retkost među crnim izvođačima.
Njihova “labudova pesma” je, svakako, album Steppin‘ (1975) na kome su uspele da pomire različite autore – od Dukea Ellingtona, preko Steviea Wondera i Isaaca Hayesa, pa do Burta Barcharacka.
Rekoh, čudne neke ženske. 
Otprilike u to vreme sam prestao da ih pratim, jer su se na drugoj strani naše planete dešavale neke stvari koje su mi bile interesantnije. Sestrice su, po običaju, nastavile da i dalje snimaju, pokazujući svoju raznovrsnost i istrajnost. Tako da nisam ni znao šta sam onomad propustio sve dok mi nedavno nije dopao šaka njihov album Priority (1979).
Da se odmah razumemo: ovaj album je čistokrvni rock and roll. Od uvodne “Who Do You Love“, koju danas slušamo, pa sve do kraja. U stvari, on je sastavljen od pesama koje su znalački odabrane, jer su njihovi autori Ian Hunter, Graham Parker, Stonesi, Richard Thompson, Robbie Robertson… – sve oni tipovi zbog kojih sam i otišao na drugu stranu.
Vožnja počinje silovito – u pesmi se Ian Hunter nervira jer mu se neka riba ne javlja na telefon. Kako mu je povređena sujeta, bes i ljubomora kuljaju na sve strane, tako da naslov pesme predstavlja čisto retoričko pitanje.
Pametnu gitarističku svirku je odradio Waddy Wachtel, a bez klavira Nickyja Hopkinsa sve bi zvučalo drugačije.
Tako sam se ponovo zaljubio u Sestrice.
Pa šta! 