Veća fotografija je ovde.
Memorijal svim ubijenim Jevrejima je sablasno mesto, čak i pored gomile neozbiljnih posetilaca koji taj prostor koriste za igranje žmurki i pentranje po monolitima. Tražeći još jedan ugao za slikanje, naleteo sam na jedinstvenu priliku koju sam, na kraju, uhvatio u poslednji čas: neko je meditirao čitajući nešto ili pišući, možda sprovodeći molitvu, ne znam. Taman sam stigao da montiram Cevuljagu i uhvatim poželjan kadar, kad je visok, mršav muškarac od možda tridesetak godina ustao i otišao sa tog mesta. Verujem da nije primetio da ga slikam, jer bio je dvadesetak metara udaljen od mene.
Spremiću poseban foto-album sa ovog mesta i objaviću ga na fejZbuku.
Inače, eufemizam “svim ubijenim Jevrejima” je naišao na zgražavanje i osudu, pogotovo jevrejskog naroda. Jedan cinik je javno pitao “odnosi li se ovo i na Jevreje ubijene u saobraćajnim nesrećama”. Meni se pak čini da je i ovo bio značajan korak: ako izuzmemo Jevrejski muzej, koji je ipak izložba zatvorena u zidove, ovo je najviše što je Nemačka mogla da podnese kao priznanje holokausta. Ako ćemo pravo, nije malo. To je ipak ceo blok koji umesto zgrada na apsolutno najskupljem građevinskom zemljištu na teritoriji Berlina sadrži impozantan memorijal, veličanstven u svojoj ogromnosti i teškom sivilu. Teško je suočiti se sa sopstvenom istorijom, ali za razliku od nekih na Balkanu, Nemci to rade korak po korak. Njih ipak ima 80 miliona i zato ne pokušavaju da se prepuste kolektivnom zaboravu, već postupnom suočavanju sa istinom. Imali bismo šta da naučimo da nismo ovako glupavi.