Без иједне речи: буре

Добро, де, неки су већ погодили да се не ради ни о каквом бурету. Ти неки нека пишу себи једно позитивно бројање, нек попију једну по свом избору да се часте, а за остале тзв. смртнике… ма, пуштамо одмах.

Познаваоце опуса Џетро Тала ништа овде неће изненадити – ни то што је Ијан Андерсон некад био толико млад да га није мрзело да из вечери у вече изводи ту тачку лудог флаутисте који стоји на једној нози док свира (издржао је само двадесетак година тако), ни што је узео да преради класичну Бахову ствар (тако се то ради а не ко оно ђубре Рије). Јер то је тада било нормално.

Да видим неки данашњи бенд да одвали класичну ствар и то инструменталну, и да доживи овације на сред песме. Истина, ово је једна од живљих верзија, но кад се упореди са каноничком верзијом са албума “Устај“, чује се да ту нема неке велике разлике – ниједна нота није прескочена, није збрзељано, само се пустило себи на вољу. И свирала се дрвена флаута – ко се овога наслушао, приметиће разлику.

Међутим, ево само 39 година касније, Џетро Тал и даље ради, и знајући да публика воли старе ствари (на питање “да ли 40 или 300 година старе” одговор је потврдан), наравно да ће да се свира и буре. Разлика је мало у томе што је Ијан ојачао, поправио зубе (покваривши пола имиџа), увежбава текст којим најављује песме и… можда не импровизује на лицу места, али је импровизације било кад се решавало како ће шта да се свира ове године, у садашњем саставу бенда. Иако је кроз бенд продефиловало неколико десетина музичара, основна десеторка се сваки час поново скупи у неком од могућих састава, и последњих петнаестак година углавном виђамо Мартина Бара и оног лудака за диркама, Еванса ваљда. Није битно ко је ту, увек је било да се Џетро Тал дефинише као “момци који свирају са Андерсоном”.

Буре им није био међу мега хитовима, али сви су га негде чули, и на сваком концерту где се свира, кроз публику прође једно квадрофонично ааах кад препознају прве тонове. Истина, то нисам имао прилике да чујем, оно једном кад сам био тај доживљај је био резервисан за препознавање “Тупог као цигла” (хм, непреводива игла речи, “туп” довољно личи на “глуп” као што и треба, међутим трећа реч би требало да је нешто типа хурац али да баш значи неки туп предмет).

Е, да, оно с свирањем на једној нози изводи негде пред крај, помало, чисто да подсети публику. И оно што фркће и цокће у флауту, ништа ново, до је радио још од осамдесетих, ако не и раније. Ако има залудних читалаца, могли би да пронађу, међу петсто снимака на Цевки, кад је стварно то почео да ради. Па нек нам јаве.