Sve je počelo vrlo naivno i nevino – krajem pedesetih mlađani crni klavirista Les McCann se, da prekrati vreme za vreme služenja vojnog roka, prijavio za tekmičenje telenata u Američkoj mornarici. I pobedio na takmičenju kao pevač, što mu je automatski obezbedilo pojavljivanje na televiziji.
Nastup u Ed Sulivan Showu je u to vreme bio ozbiljna ulaznica u muzički biznis. Tu je McCann iskoristio kako dolikuje.
Tokom šezdesetih je izgradio ozbiljnu karijeru i nastupao sa brojnim džez muzičarima. Pomenuću samo najpoznatije: Ben Webster, Stanley Turrentine, Joe Pass, Cannonball Adderley. Uzgred – što solo, što u društvu, snimio je samo tokom te decenije tridestak albuma.
Već u drugoj polovini šezdesetih počeo je da koketira sa drugim crnim muzikama pa je u njegovim snimcima bilo sve više soula i funka. Istovremeno, jedan je od prvih džezera koji se okrenuo električnim klavijaturama i one su mu postale opsesija.
Očekivano, usledila je serija odličnih albuma, bliža modernom soulu/funku nego džezu, koja je imala i komercijalnog uspeha. Numera “Us” je dobar primer kako je to zvučalo: poletno, puno energije i prijemčivo za uši.
Sve mi se čini da je u to vreme Stevie Wonder često slušao McCannove snimke, jer mnogo toga sa njih se našlo i u njegovoj muzici. Ili se možda varam. 