Таман сам помислио да је округла, а онда се сетио да сам ово слушао на свом новом транзистору, једне “Вечери уз радио”, а тај сам транзистор освојио на неком такмичењу почетком јуна 1970, дакле није 45 година него 46.
Пошто смо већ обрадили претходну малу симфонију, ова годишњица ми некако дође као прилика да ископам ову другу, често запостављену, забачену иза оне.
Снимак је такав какав је емитован пар година касније на новопокренутом II програму РТБа.
Имам га целог, но тај цео више не могу да нађем, јер је Цевка канда протерала све што је дуже од 10 минута (можда ко плати…) тако да ово иде у два дела…
У ствари, требало би у три дела, јер ни ово није све. Фали још 4-5 минута, где Бата још свира на фрули нешто као блуз, а ни то не би требало да је све, јер ко зна ову песму (напамет), зна да су се те ствари увек писале у виду А-Б-А, а и оно цело што ја имам се завршава ту после те фруле, дакле негде између слова Б и друге цртице.
То А-Б-А би му, код ове поставе Корни Групе, било: увод са инструменталним уводом у увод те певањем и драматиком, па онда средња трећина са соло крљачинама (можда најбоље издање Бочека које постоји на Цевки), па онда реприза увода, нешто скраћена. Ово сецкање снимка је отприлике знак да је Корни Група још увек присутна, макар у виду духа, јер ако су и окачили опрему о клин, и Фурда је отишао где одлазе добри бубњари, и даље доживљавају да нема медија који би тек тако пристао да пушта њихове најбоље ствари у пуној дужини.
Него ми је занимљива та мистична црта код Бате (мада је било приче да је ово компоновао Дадо Топић, али то је било за неки једнократни фестивал кантаутора у Новом Саду, па онда ајде само песме које су написали певачи). Овде је зашао у локални фантастични фолклор, није баш вампирска (а и Лептирица је била тек две године касније) него се човеку привиђа вила, и то од неке отровно-наркотичне сорте. Раније је била “Магична рука“, па чак и “Слика” може да се узме као неки духовни доживљај (он гледа слике на изложби и види њу, ака њојзу). Касније, ено га “Пут за исток” (обратити пажњу на ово извођење, нису они него неко други!) који јесте пут под ноге али је и духовни пут, и, узгред, није А-Б-А него има четири различита става, без понављања.
У то име, обећавам још два прилога из те фијоке где држим те мале симфоније. “Прво светло” још нисам чуо да изводи неко други, те је у класику спада само по мом мишљењу (и још неких исписника, вероватно). Но, оно што сам наумио за наредна два пута ће бити баш класика. Стрпите се мало.
Komentari su onemogućeni.