Негде сам прочитао да је то сивило почело од идеје неког италијанског архитекте, по коме амбијент треба да буде сивкаст и скоро неприметан, а да у њега боју унесу људи, кад уђу. По аксиому о помрачењу капетана, од свега тога је остало само размазивање сиве на све стране, а идеја да ту нешто треба да уноси живост се затурила.
Десило се тако да ми је друштво одавде (бар два будућа Самураја и понеко од читалаца и још неки) послало фотке са последњег окупљања. Проверио сам: сви су имали одећу у живописним бојама, осим гостујућег гастарбајтера из Америке, који је имао сиву мајицу. То је било отприлике 2006.
(велика)
Ово сам снимио октобра 2007. са хотелског прозора. Место је Дипонов круг (домороци то изговарају Дјупонт) у Вашингтону граду. Теза о људима који ће унети боју је свечано пала у воду, бућ.
На снимку има једанаесторо људи и од тога 1) бициклиста има плаву мајицу, 2) дама са бујном косом, десно од њега, има панталоне у боји гуштерског кајиша (и једну реч на иначе црнобелој кеси одштампану црвено), 3) кошуља типа на средини десне ивице је блееедо плава, скоро да има боју, 4) један пар жмигаваца, 5) две зелене табле, једна са називом трга, друга као путоказ за неку цркву, 6) црножуте стрелице испод путоказа за друм 29. Готово, нема више, све остало је сиво или довољно близу. И кола, и бицикл, и стубови, и људи. Чак ни зелено на семафору није зелено него бело.
Прегледао сам и неке друге фотке снимљене тих дана, и статистика је иста: у вр главе једноцифрен постотак пролазника и посетилаца (на скупу где смо тада учествовали) има на себи нешто у боји, а и то је понајчешће нека мајица или кошуља; горњи комад одеће који то покрива је безбојан.
И зато кад ми спомену сивило социјализма, могу само да се загонетно насмешим.