Lancelot Brown, poznatiji po svom nadimku Capability Brown je bio jedan od najvećih, ako ne i najveći engleski pejzažni arhitekta u XVIII veku. Dizajnirao je mnogo parkova za svoje bogate mušterije, a mnogi od njih su se održali do danas.
Šta je nekolicinu muzičara početkom sedamdesetih navelo da se svojoj grupi daju ime baš po ovom čoveku, nikada nećemo saznati.
Uostalom, i grupa Jethro Tull je dobila ime po čoveku koji se bavio sličnim poslom u XVII veku. 
Okupljena šestočlana postava je bila dobro muzički potkovana – svi oni su, uglavnom, bili multi instrumentalisti koji su odlično svirali, a ono što im je bilo specifično i po čemu ih treba upamtiti je fenomenalno višeglasno pevanje koje se retko sreće.
Problem im je bio repertoar – pesme koje su sami pisali bile su prosečne. A i ono što su pozajmljivali od drugih (Affinity, Argent, Steely Dan) nije im mnogo pomoglo. Njihov prvi album i polovina drugog, uprkos dobrom sviranju i upečatljivom pevanju, mogu da prođu samo kao lako muzičko štivo.
Druga strana drugog albuma je nešto sasvim neuobičajena – pesma “Circumstances (In Love, Past, Present, Future Meet)” je duga (oko 20 minuta) muzička avantura koja im je obezbedila kultni status među publikom. I, možda, ukazivala na put kojim treba krenuti u budućnosti…
Na tekst pesme ne treba obraćati pažnju jer je potpuno nebitan – ono što fascinira je maštovita u ubedljiva vožnja kroz aktuelne žanrove s početka sedamdesetih, tako da se u pojedinim trenucima pitate da li na albumu svira grupa Queen ili pevaju Crosby, Stills, Nash i Young.
Iako je posle neuspeha polovina muzičara iz Capability Browna nastavila karijeru u grupi Christie ( sećate li se njihovog hita “Yellow River“), posle par godina im se izgubio svaki trag.