Posle časa savršenog svetla, sledi čas magije.
Veća fotografija je ovde.
Da bih vam objasnio ovu fotografiju, kao i one koje slede, moram okolo-naokolo. Najpre, šta je to plavi sat?
Ako ste vozač, verovatno znate za onaj period letnjeg sutona kada vam farovi ne znače ama baš ništa – kao da ih mrak jede, a zapravo niste sigurni da li je to uopšte mrak. Plavi sat, kako fotografi zovu tu čudnu karakteristiku svetla, nastaje neposredno posle zlatnog sata, kada sunce zađe, a još uvek ima dovoljno svetla da, recimo, čak i čitate bez dodatnog svetla. Za fotografiju, to je besprekoran poligon: oštre senke potpuno nestaju, nema polja blještavila i ako dobro rukujete svetlom na svom sokoćalu, na fotografijama ćete dobiti neobičnu vilinsku svetlost. Problem za mnoge je u tome što fotografisanje na terenu u to doba često iziskuje malo jače performanse aparata – tu džepni mališani počinju da gube dah, a telefoni i druge sprave za selfačenje postaju neupotrebljivi. Treba vam kvalitetna optička stabilizacija zbog spore ekspozicije (većina ne nosi stative) ili je poželjan veći ISO, sistem za fokusiranje mora da može da se snađe u uslovima nedovoljnog svetla… No, to je tako: hteli, ne hteli, fotografija je tehnička disciplina.
Zlatni i plavi sat su činili 50% imenovanih razloga zašto smo u Veneciju otišli kolima – na kraju se ispostavilo da razloga za put kolima ima mnogo više, a protivrazloga nema dovoljno da bismo odustali od tog plana. Da nisam imao priliku da slikam Veneciju u to doba, u smiraj dana, smatrao bih svoj pohod tamo neuspešnim.
A ova scena?
Ne znam koliko sam desetina ili stotina puta video ovaj motiv otkad se uopšte bavim fotografijom, digitalnom ili analognom, svejedno, u monografijama ili na foto-portalima. Ovo je jedna od onih scena koje će svaki verzirani i obavešteni fotograf pokušati da snimi kad se zatekne u Veneciji. Na kraju je postala fotoamaterski stereotip, ali ne mari: obećao sam sebi “kad tad”. Kad tad, rekoh i ispunih tokom prve posete Veneciji; no, tu fotografiju sam poodavno zapisao na bucket listu.
Ma, štos je u tome što nisam kapirao sa kog mesta se to slika; tada nisam znao da toranj na trgu Svetog Marka ima svog blizanca na ostrvu San Giorgio Maggiore – ja sam mislio da je to preko vode silueta trga Svetog Marka, a doba dana na slikama sam tumačio kao “ovde se skupljaju turisti pri odlasku, a to je poslednji pogled u suton”… Eh, neznalica. 
Trik sa fotkom je da se snimi sporom ekspozicijom, a sa čestito fokusiranom scenom u drugom planu, tako da se zabeleži lenjo ljuljanje vezanih gondola. Dužina ekspozicije na prvoj slici je cela sekunda, a na ovoj drugoj pola sekunde; eksperimentisao sam na licu mesta sa fotoaparatom postavljenim na gorillapod (koji sam najzad prvi put dobro iskoristio posle više od godinu dana u posedu). Od ove jedne sesije, tokom koje sam dobio šta sam hteo i pre nego što sam ispalio svih desetak ekspozicija, taj blesavi mali stalak mi se potpuno isplatio. 
Dakle, scenario tog dana je bio podešen kao da su ga Japanci organizovali: dok smo se iskrcali sa vaporeta, zlatni sat je bio taman pri kraju i ostalo je samo da opaučim nekoliko oproštajnih fotki pod tim poslednjim pravim svetlom. Seli smo na stepenice do vode, ispred ovih gondola i primirili smo se. Opustili smo se posle celog dana žurenja i gledali smo kako se svetlo lagano menja…
Dok sam se bavio ovom scenom, (a Jasna mi se pridružila u pokušaju sa svojim mališom – na ovom putovanju je ponovo otkrila svoju sklonost ka fotografiji), počela su da se pale svetla na svetiljkama duž trga. Utisak je bio neverovatan, od one vrste koja oduzima dah i sprečava da pronađete pravu reč; to ne možete znati da ste propustili dok jednom ne doživite. A mi smo u tome uspeli; f#kin’ mišn akomplišd, big tajm. Bio je to savršeni finale jednog dobrog dana na dobrom mestu. Rešili smo da u okolini, bez ikakvog daljeg zamaranja, dočekamo noć, pa da se lagano uputimo ka garaži, sad već unapred znajući da će ta poslednja plovidba vaporetom potrajati dovoljno da iskusimo i noćni sat. Ali, to je već predmet sutrašnje, poslednje epizode ove fotoreportaže. Pre toga beše ostalo dovoljno vremena i svetla za neveliku, ali uspešnu foto-sesiju u plavom satu.
I opet, šta god da vam pričam, pokvariću, a to nema smisla. Prepuštam vas fotografijama. Uživajte.
Do sutra.