Ko ima hrabrosti da kanališe grešku? Ko god je voljan da proba!
Jako često naiđem na fotografije koje su totalno mimo pravila. Izrez je pogrešan, svetlo je nedostatno, boje su izvrnute u postprodukciji. Pa onda: balans belog je očigledno pogrešan, nekakva obrada je pregušila celu scenu, slika je van fokusa…
Ne govorim o škartovima: govorim o fotografijama koje su kanalisane da tako izgledaju i koje su objavljene sa ko zna kojom namerom. Zajedničko za te fotke je da zaista privlače pažnju, sadrže neku bizarnu lepotu koju nije lako razumeti. Poslednji put kad sam učinio tako nešto nehotice, bilo je kada sam se letos poigrao jednim očiglednim škartom uhvaćenim tokom vožnje Šarganskom osmicom i, na sopstveno iznenađenje, dobio zanimljivu sliku.
Zaboravio sam na to, osim u dve prilike – jednom kada sam prošlog juna namerno pokušao da izvedem nekoliko mutnih fotki na fejZbuku – slično kako je to učinio moj drug Tibi jednom fotkom na istom mestu; i drugi put, kad sam prošlog avgusta izveo namernu distorziju trivijalne fotografije dva pijana majmuna i to objavio ovde kao fotku dana. Nisam na to više pomišljao jer je bilo dovoljno drugih tema – sve do juče, kad sam naišao na jedan besplatni poljski e-časopis o fotografiji. Istina, taj časopis je prilagođen tabletima, a ja sam ga prelistavao na čemu sam mogao (ah, dekadentni stoni računar) – i onda sam naišao na ceo špil namerno mutnih fotografija. To je bila provokacija; posle kraćeg igranja, shvatio sam da je problem daleko komplikovaniji nego što se u prvi mah čini. Prvo da pokažem o čemu je reč, a onda i da objasnim.
Da bih dobio ovu fotografiju, svi parametri su morali da budu ručni: blenda, ekspozicija i fokus. I nećete poverovati: morao sam da koristim stalak za fotoaparat, jer su se fotke zamućene od pokreta primećivale i nisu valjale.
U čemu je trik? Danas sam naučio da su dobre out of focus fotografije zapravo odraz perfektne kontrole i strogog doziranja gubitka fokusa. A najveće saznanje je neverovatno: da bi fotka bila uspešna (koliko god to vama možda sad blesavo zvučalo), nijedan drugi parametar ne sme da bude omašen: kompozicija, svetlo, planovi – sve mora da funkcioniše kao i inače. Do toga sam došao empirijski posle samo pola sata igranja i provere rezultata.
Lako je sa digitalnim fotoaparatom, reći ćete; jeste, reći ću i ja – i od sada još više poštovati out of focus radove koje sam video u nekim knjigama o fotografiji. A ako zaista mislite da je lako, probajte sami; mogli biste se začuditi. I ne klonite duhom kad ne uspete sa prvih dvadesetak ekspozicija…
Ova fotka pred vama možda i nije bogzna šta, morao bih još da radim da bi na njoj bilo lakše prepoznato svih pet izvora svetla – ali to više i nije tako bitno. Dobio sam otprilike šta sam hteo, a ovo je prvi put da nisam mlatio aparatom, spasavao škart ili namerno dodavao distorziju da bih izveo rezultat, nego sam sve vrlo skoncentrisano pripremio i izveo. Ovo je tema vredna da se njome još pozabavim – i hoću. U tom svetlu, iha-haj – mišn akomplišd.
– * –
A pride i drugo: u gorepomenutom časopisu, kao i na još nekim mestima (kao što je moja dnevna doza na portalu 1x.com) naišao sam na još zanimljivih ideja koje provociraju. Odlučio sam da rekonstruišem neke od njih po principu “u se u i svoje kljuse” i time ću se baviti nekoliko sledećih dana. A moja kljusina radi verno i tačno onako kako zamišljam, u svom malom svetu ograničene funkcionalnosti koju sam dobro upoznao. Neka izdrži još neko vreme: možda ću godišnjicu projekta “jedna na dan” obeležiti nekim hardverom dovoljno vrednim da krenem u novi ciklus učenja – ovog puta na malčice višem nivou.
Drž’te mi fige da uspem u toj nameri; predračun je neprijatno visok.