Jedna od definicija objašnjava inteligenciju kao sposobnost prilagođavanja svakoj situaciji. Od rešavanja sitnih logičkih problema do suočavanja sa ozbiljnim životnim situacijama, inteligencija čini resurs koji spasava stvar.
Međutim, nisam baš sasvim siguran da je ta definicija dobra kada je reč o genijalnim ljudima. Geniji su društveno neprilagodljivi, kapriciozni, u večitoj su frustraciji jer ljudi nisu u stanju da ih prihvate zato što ih ne razumeju. Ako se ne nađe neko ko će bezrezervno verovati u dar genija, od tog dara neće biti ništa.
I upravo je to najkraća moguća priča o početku karijere jednog od najčudnijih i najgenijalnijih likova koje je američka rock scena iznedrila. Govorim o čudesnom i prerano otišlom Warrenu Zevonu, čoveku kome je sopstvena genijalnost predstavljala neverovatno težak teret.
Hajde da se prisetimo kako je počela ta neverovatna karijera.
It wasn’t the queen of diamonds that I drew first
Instead I got the ace of spades reversed
She quit me, she up and quit me, man-yeah
She quit me, she up and she quit me
U biografiji Warrena Zevona sve postaje jasno od samog početka. Rođen je 1947. godine u Čikagu, u porodici u kojoj je majka Mormonka, a otac, inače rusko-jevrejskog porekla, sitni gangster (“muscle” u nekoj organizovanoj grupi). U vreme kad je mali Warren trebalo da krene u školu, preselili su se u Kaliforniju, ali se porodica ubrzo raspala. Warrenov očuh nije mogao da istrpi to što je njegov pastorak bio kržljav, slabog zdravlja, nosio cvikere i stalno sedeo za klavirom. Začikavao ga je, nazivao pogrdnim imenima i nipodaštavao kad god mu se za to ukazivala prilika, a majka nije reagovala. Dečku je prekipilo, pa je pobegao ocu.
Tu počinje zajeb. Otac je podržavao sina, činio je koliko god je mogao da mu se nađe i obodri ga u svemu. Ali, šta je mogao sitni gangster, tabadžija i verovatno ubica, nego da svoju ljubav prema sinu jedincu iskazuje u okviru okruženja u kojem se kretao? I šta je mogao mladi, zbunjeni dečko nemirnog duha kome je rođeni otac za 14. rođendan poklonio noć sa prostitutkom?
Sad pokušajte da od sledećih kockica sklopite skicu ličnosti: britak um, prgava priroda, ljudi čudnih radnih biografija u kući, neverovatan talenat za muziku, čajanke kod Stravinskog (o, da!), sklonost ka iskazivanju u literaturi, adolescencija u praskozorje rata u Vijetnamu i potpuna neodlučnost zbog nesposobnosti prilagođavanja svetu oko sebe.
Jedino rešenje je bila muzika.
It wasn’t because I didn’t treat her right-no
When dawn had drawn the curtains of the night
She quit me, she up and she quit me, man
She quit me, she up and quit me-yeah
Veoma brzo, Zevon se pročuo u lokalnim krugovima kao control freak, neko kome je perfekcionizam u radu opšte mesto, neko ko je veoma pouzdan… Ako je dostignut nivo koji on smatra dovoljno dobrim. I ako je trezan. U takvim uslovima, nije bilo prostora u muzičkoj industriji da bude prihvaćen kao autor i ime koje će biti stavljeno u prvi plan. Mada, uspeo je, na jedvite jade, da nekako isposluje objavljivanje autorskog albuma Wanted Dead or Alive (1969). Snimanje je prošlo teško, jer se Zevon mešao u sve, hteo da odsvira sve numere i sam ih miksuje… Nije taj album ni objavljen kad je rečeno da od sledećeg albuma, inače već preliminarno dogovorenog, nema ništa.
Album je bio debakl. Prodaja nije dostigla ni koliko treba za pokrivanje troškova, a kritika i radio su ignorisali Zevonov prvenac. Ipak, sa tog albuma ostade zabeležena jedna pesma koja je na čas privukla pažnju. Naime, na albumu sa muzikom iz kultnog filma Midnight Cowboy (1969) objavljena je i Zevonova pesma “She Quit Me“, u kojoj je za potrebe uklapanja u onu bizarnu priču preinačen rod obraćanja, pa je numera ponovno snimljena kao “He Quit Me“. Koliko je meni poznato, ali morao bih da pogledam “Ponoćnog kauboja” ponovo da bih se uverio, tu pesmu nije moguće čuti nigde u filmu. Ali svejedno: čak i taj podstrek, jer film je dobio Oskara, nije pomogao da Zevon bude prihvaćen na tržištu. Na kraju, bila je to mala varnica koja nije uspela da rasplamsa vatru prave karijere.
It wasn’t because I didn’t treat her kind
I wonder who put leaving on her mind
She quit me, she up and she quit me, man
She quit me, she up and quit me-yeah
Godinama je Zevon tavorio kao muzičar i koncertni producent u Everly Brothers bendu. Groteskno: bez obzira na nesumnjiva muzička dostignuća čuvenog dueta, iz današnje perspektive gledano, možemo razumeti da je Zevon verovatno bio u neprekidnoj agoniji, isfrustriran između svojih ideja i onih koje je interpretirao za tuđi račun ne bi li imao šta da jede.
Očigledno, slike iz detinjstva su oblikovale odraslog čoveka. Napustio je prvu ženu, maznuo ženu gitariste iz benda, Crystal, i sa njom je dobio kćer Ariel. Ali nije to bila idila. Alkohol, bes, seks, neuredan život, žudnja za nečim višim što je nedostižno… U jednom intervjuu, Zevon je ispričao (karikiram po sećanju):
Posle paklene žurke, probudio bih se i dugo bi mi vremena trebalo da se setim šta se dešavalo da dođe do ovog. Obavezno bih proverio metke u burencetu svog Magnuma i kad bih video da nijedan nije ispaljen, pomislio bih sa olakšanjem: “Dobro je, verovatno nikog nisam ubio…”
Warren Zevon je i dalje pisao muziku koju nije mogao da snimi. Upetljan u produkcionu okolinu Asilym Records, pokušavao je da proturi svoje ideje, ali bez uspeha: prosto, formula je bila pogrešna. David Geffen je znao da to nije zlatna koka i nije hteo da reskira.
Ovde u priču ulazi čovek kojeg stalno najpre predstavljam kao onog koji je više učinio za druge nego za sebe. Osim što je i sam vrhunski muzičar koji je tad već dugo plasirao radiofoničnu muziku visokog kalibra, Jackson Browne je stekao reputaciju pouzdanog procenitelja pravih vrednosti. Mrtav ‘ladan je izvukao lovu i isfinansirao snimanje i objavljivanje albuma za svog prijatelja, čvrsto verujući da čini dobro.
I učinio je dobro. Najbolje. Album Warren Zevon (1976) je jedan od najboljih autorskih albuma u istoriji američke popularne muzike. Četrdeset godina kasnije, slušanje tog albuma i dalje proizvodi žmarce: taj sadržaj nije izgubio ništa od svoje veličanstvenosti, od prvog do poslednjeg akorda. A nema boljeg sudije nego što je to vreme.
Iako taj album formalno nije bio prvenac, u neku ruku ga možemo posmatrati tako, jer prava priča je počela tek ovde. Jer nakon što je Zevonova pesma “Hasten Down the Wind” u interpretaciji Linde Ronstadt osvanula na istoimenom albumu koji se pojavio nekoliko meseci posle Zevonovog prvenca i pobrala veliki uspeh, krug je bio zatvoren: Warren Zevon je najzad priznat kao relevantna ličnost u muzičkom svetu.
It wasn’t because I couldn’t satisfy-no
Now where’d she get the nerve to say goodbye
Oh, she quit me, she up and quit me, man-oh, yeah
She quit me, she up and quit me-yeah
A pronađen je i recept za karijeru Warrena Zevona: to je muzika koja okuplja relativno malobrojno, ali apsolutno čvrsto sledbeništvo, a koju kritika voli. Postoji snažna autorska nota u pesmama koje čak mogu da se daju drugim izvođačima, a garancija im je neobuzdani duh koji i pored života u potpunom haosu uopšte ne gubi ni jotu od autorskog perfekcionizma – kako u muzici, tako i u pisanju tekstova. Zevon i Browne su zajedno stvorili prostor u kojem su nastala četiri perfektna albuma za Asylum Records, objavljena u pametnom tempu od jednog albuma u dve godine. U tom periodu, Warren Zevon je postao “muzičar za muzičare”, a među njegovim poštovaocima su se našla imena koja danas čine panteon američke muzike.
Uto je upao u krizu koja je mogla mnogo da ga košta, ali je uspeo da se izvuče iz nje posle dužeg vremena, zauvek potom noseći onaj svoj prepoznatljivi sardonični osmeh na licu. Ali, to je neka druga priča. Jer, znate, kada pričate o genijalnim ljudima, budite sigurni da ne možete sve reći odjednom…
Ponekad je dovoljno i samo podsetiti ih se. Da do pre neki dan nisam ponovo, posle duze vremena usao na ovaj portal, u nadi da cu isceprkati nesto (bilo sta) upravo o Warren-u, bilo bi mi cudno…, ovako je nestvarno…, prakticno neverovatno. 🙂 Veliki pozdrav autoru, ne treba nista vise da kazem.