Ako je Eric Clapton u jednom trenutku bio gitaristički Bog, u drugom talasu britanske bluz scene koji je naišao krajem šezdesetih pojavilo se još nekoliko kandidata koji su konkurisali za to mesto. Peter Green, koji je nasledio Claptona u jednoj od postava Bluesbreakersa Johna Mayala, bio je jedan od najozbiljnijih. Škola koju su prošli mnogi vrhunski i značajni muzičari sa Ostrva kod Mayala je bila važna, ali je Green imao nešto drugo na umu.
Napuštajući Bluesbreakerse, Green je sa sobom povukao i tadašnjeg basistu Johna McVieja da bi osnovao novu grupu.
Postavu su upotpunili “maleni pevač i slide gitarista” Jeremy Spencer i korpulentni bubnjar Mick Fleetwood. Grupa koju su nazvali Fleetwood Mac je ubrzo privukla veliko sledbenišvo i postala jedna od najuzbudljivijih muzičkih ponuda toga vremena. Njihov prvi album, koji je objavljen početkom 1968. godine, nikako se nije uklapao u beat muziku koja dominirala top listama. To mu nije smetalo da se na njima zadrži godinu dana.
Već krajem te godine grupa se pojačala još jednim gitaristom – pridodat je Greenov štićenik Danny Kirwan, tako da su mogli da se pohvale jedinstvenom prednjom linijom koju su predvodila trojica gitarista. Ne manje važan detalj: sami su pisali i izvodili sopstvene pesme.
Greenova svirka, nasuprot drugih gitarističkih heroja toga vremena koji su se često gubili u beskrajnim solažama, bila je jedinstvena. Ekonomična i elegantna, uvek u funkciji pesme bila je praznik za uši. Veličanstveni B.B. King ga je jednom prilikom ovako opisao: “On ima najslađi ton koji sam ikada čuo, on je jedini od čijeg me sviranja oblije hladan znoj.”
U ovoj postavi, udaljavanje Fleetwood Maca od čistog bluza je bilo evidentno, a Greenove pesme poput “Albatross“, “Black Magic Woman“, “Oh Well” i “The Green Manalishi” ubrzo su pronašle publiku. I postale klasici.
No, zaslužena slava je počela da uzima danak. Green je počeo vrlo neuspešno da se bori sa posledicama uspjeha. Možda je te svoje probleme najbolje opisao u pesmi “Man of the World“, genijalnoj minijaturi od dva i po minuta u kojoj njen junak žudi za svim onim običnim stvarima koje nedostaju čoveku koji je u jednom trenutku postao zvezda. Ponajviše ljubavi i pažnje bližnjih.
Velike količine LSD-ja su samo potakle njegovu šizofreniju – zapustio se, pustio je bradu i u potrazi za Bogom počeo je da nosi veliki krst. Već 1970. godine napustio je grupu koju je osnovao i pretvorio se u zombija koga ni najbliži prijatelji nisu u stanju da prepoznaju.
Danas niko ne zna gde je, šta radi i da li je uopšte još živ.