Не, није кафанска. Није ни виц. Ово је само један од луђих аутокрпова које сам успео да направим.
Под један, просторија. Историје онолико – како смо се прешли кад смо зидали, па на стандардна четири реда блокова, 4х25цм, додали још један за венац, па смо добили да је кров за тих 25цм виши него што је нормално. Тесарима све било нешто снеруке кад су правили кров.
А онда, коју ћемо конструкцију, са столицама, са рукама… ај са рукама (тако се зову оне косе греде што подупиру неке друге греде). С тим што руке онда морају да штрче кроз забат, па шта, ми смо то тако хтели. А на крају, кад је то постало поткровље, прозори дођу тако високо да је таваница у кућици у истој равни са таваницом у собама. И сад то само треба све ставити на једну фотку.
Да би било јасније (или нејасније), ово је соба у углу. За оне који су навраћали, кауч је тачно изнад стола у дневној соби у приземљу. Будућа врата, у којима стојим, су у углу. Линије од објектива до прозора заклапају прав угао. Угао обухваћен по вертикали је скоро раван. Аутокрп се намучио ко сироче да ово некако сложи, па је и у најбољој варијанти доња ивица фотке трипут шира од горње. И ово што показујем је штогод скупљено и обрезано у доњем делу. У горњем делу нисам могао да нађем изрез који би приказао све што хоћу, дакле простор изнад прозора, све обухваћене буџаке, целу сенку кабла на таваници и крајеве плочица на бочним ивицама.
Могу да се похвалим да ми се више не врти у глави кад гледам у ову фотку. Мало ми се заврти ако гледам у под кад улазим у ту собу, ал’ проћи ће и то за пар година. И све ми се више чини да је ово у ствари има праве углове тамо где треба да их има, ал’ их приказује у Поенкареовом моделу хиперболичне геометрије, само тродимензионалном. Који нисам нашао нацртан, досад.