Kada god prošetam ulicama grada, vratim se kući sav potišten – ponekad pomislim da ono što sam video nema nikakve veze sa nečim što sam dobro poznavao. Izlozi prodavnica se neprestano menjaju, ljudi su užurbani preko svake mere, a praznih lokala ima koliko hoćeš. Ponekad naiđem na zapuštenu kuću i dvorište u kome, očigledno, niko ne živi. Ostavljeni su na milost i nemilost tihom propadanju, čekajući da ih se neko seti.
Ako se seti.
Pretpostavljam da se slično osećao i Cass McCombs kada je napisao pesmu “Opposite House“. Ispod njegove zavodljive muzike, koja savršeno leže u turobne i kišovite dane, kriju se neobične teme i opservacije kakve retko koji songwriter ispaljuje. On nije storyteller u tradicionalnom smislu, već je pesnik koji misli u stilskim figurama, pa je poprilično težak zadatak pred slušaocem da se negde pronađe s njim.
U ovom slučaju, kompletna pesma liči na gunđanje i pevanje u bradu čoveka koji sam posluje po svom dvorištu. Mrmlja o razvaljenim kućama koje prokišnjavaju, magnetima na prastarom frižideru, zmijskim gnezdima i miševima… Sve dok ne dođe, kako mi se čini, do poente:
Living in a golden age
Why do these words
sound so strange?
Nothings changed
Inside this cage
Nismo li svi mi zarobljenici nostalgije za prošlim vremenima i varljivih sećanja?
U širem kontekstu njegovog poslednjeg albuma Mangy Love (2016) ova pesma je samo jedna od kockica u slagalici koja je suštinski kritika modernog društva, rastakanja elementarnih vrednosti, politike i rasizma. Uz to, McCombs se potrudio i da bude muzički raznovrstan, pa ni malo nije dosadan za slušanje. Njegova prateća ekipa itekako zna da se razigra u ovakvom okruženju.
McCombsovu poruku treba shvatiti ozbiljno:
When it rains inside
there is nowhere to hide
Vreme je da se trgnemo i počnemo da obnavljamo ono što smo sami zapustili.